О изложби уметнице Стефане Стојковић у Нишу ових дана се много говори, не само због њеног талента већ и због избора мотива. Изложба слика под називом „Наслеђе” била је повод нашег разговора, а ми смо искористили прилику да питамо уметницу колико нам је битно културно‑историјско наслеђе и како се опходимо према њему.
Реци нам нешто више о самој изложби и тематици којом се бавиш.
Што се тиче саме тематике, у питању су српски средњовековни манастири, цркве и владарке, или, једном речју, српско наслеђе. И сама изложба носи назив „Наслеђе”. У питању је техника акрил на платну, правац импресионизам.
Морам да кажем да је највећа инспирација за целу изложбу била Студеница. Постоје места која просто дотакну нашу душу. Једно од таквих јесте овај наш бисер (Студеница). У једном свом предавању наш познати архитекта Александар Дероко каже: „Ми не знамо тачно ко је зидао Студеницу. Знамо да је Немања дао средства, али ко је зидао, то не знамо.
С обзиром да је Студеница подигнута на тлу где је живео и где живи српски народ, ми слободно можемо да кажемо да је то дело српског народа и то је као вулкан који избије и створи нешто непоновљиво”. Када сам прошле године обишла манастир, јавила се та идеја, или пак потреба да сликам наше манастире.
Колико и зашто нам је битно историјско и културно наслеђе?
Наслеђе, аманет, баштина, оставштина или очевина је јединствен, наслеђен осећај породичног идентитета особе: вредности, традиције, културе и артефаката предатих од претходних генерација. Полазећи од ове дефиниције, можемо закључити да је наслеђе и те како важно. Можда чак и кључно за одржање једног народа, јер, иако стварано и обликовано у прошлости, наслеђе је веома важно у поимању и креирању наше садашњости, као и у планирању наше будућности.
Сматрам да се код нас не говори довољно о историјском и културном наслеђу. Сматрам да нисмо свесни какво благо крију наши манастири. Узмимо за пример Студеницу. Она је старија и од „Мона Лизе”, Сикстинске капеле, Таџ Махала… a наши људи хрле у свет. Сматрам да је много важније прво спознати себе и своју домовину. Стога, ова изложба је мали подсетник на српски средњи век, који представља златно доба српске државе. Иако стално у ратовима, у том периоду српска држава је својом архитектуром могла да парира великом Византијском царству. Ти импозантни манастири дати су нам у наслеђе.
Ова изложба представља додир прошлости са будућношћу, додир историје са уметношћу. Подсетник да не заборавимо ко смо и ко су нам преци.
Ти се, бар колико примећујемо, засниваш на том женском архетипу у српској историји. Шта те је навело да се одлучиш за то?
Жене су, некако, увек биле маргинализоване када је у питању историја. Некако се заборавља да све креће од жене, јер жена је, пре свега, мајка. Стога сам желела да ова изложба буде посвећена и српским владаркама, које су својом лепотом, али и памећу утицале на ток историје. Те снажне жене имале су кључну улогу у одржању српске државе у најтежим временима. Биле су залог мира, верне пратиље својих мужева, чувари српског наслеђа.
На платнима су приказане царица Јелена, принцеза Симонида, Мара Бранковић, Оливера Лазаревић и Јефимија Мрњавчевић. Царица Јелена је приказана како гледа ка небу и моли се за српски народ у време куге; због тога се на тој слици може видети и део Хиландара.
На једном платну је приказан Симонидин лик с акцентом на њено око. Мара Бранковић је приказана с орлом, јер је управо он, познатији и као краљ неба, одувек сматран симболом слободе, надахнућа и неслућених висина. И сам поглед на ову птицу и њена величанствена крила у нама буди осећај неспутаности, док истовремено асоцира и на потпуно преузимање контроле и урођени ауторитет.
Оливера је пак приказана са златном сузом јер одлази у Бајазитов харем, док је Јефимија приказана како се моли са извезеном похвалом кнезу Лазару.

Ко су твоји уметнички узори?
Ван Гог ми је одувек био занимљив. Његови потези четкицом су тако инспиративни, некако живи и пуни боја, као да наноси глину на платно. Поред тога обожавам жуту боју, која је доминантна на његовим сликама. Сам његов живот је фасцинантан, тако да сам га доста дуго проучавала, па могу да кажем да је он на неки начин кривац што сам се определила за импресионизам.
Поменула бих и Драгоша Калајића, који је некако маргинализован код нас. Његове слике су блиставе, инспирисане филозофијом и новом Европом. Његове слике изведене су минуциозном техником и врхунским сликарским умећем, са мноштвом филигрански урађених детаља, тако да сам од њега научила како да објединим више елемената на слици. Драгош и његова дела никада нису били актуелнији, потребнији и значајнији него баш у овом тренутку, у току овог незадовољства и хаоса у свету.
Да ли си кроз школовање градила свој стил, или је ово нешто ново за тебе, у виду експеримента са интересантном тематиком?
Морам да признам да је моје школовање ишло у неком скроз другом смеру. Након завршене средње медицинске школе завршила сам студије Историје у Нишу. Али сликање је моја љубав још од пете године, тако да могу да кажем да покушавам да научим да сликам скоро двадесет година. Сматрам да још увек немам изграђени стил, али полако проналазим пут ка њему, тако да је моја прва изложба.
Шта је оно што желиш да поручиш младим људима који би желели да се баве сликарством?
Зацртајте циљ и попут орла хрлите ка њему. А на том путу останите своји.
Где ћемо моћи убудуће да видимо твоје слике?
Ускоро следи изложба у мом родном граду, Врању.
Шта планираш у наредном периоду?
С поносом могу да кажем да ће изложба бити и део међународног научног скупа „Краљ Милутин и доба Палеолога: Историја, књижевност, културно наслеђе” у Скопљу од 24–26. октобра 2021. године у просторијама Кинотеке Северне Македоније.

Разговарала: Ана Убавић