Vratimo se. U prošlost. Tamo gde more zapljuskuje svoju obalu. Tamo gde talasi miluju stene. Tamo gde ljudi i dalje žive znajući o nama, Srbima, više nego i mi sami. Tamo daleko…
Čudan smo vam mi narod. Navikli smo na borbu za život. Navikli smo na rat. Spremni da u nekoliko ofucanih torbi, sa pokrpljenim odelom i nešto malo hrane, smestimo ono malo što imamo i odemo. Tada se zaboravljalo na novac, na posao, poreklo. Jedino se znalo da si čovek. Čovek, spreman da napusti sve. Sve ono što su do tada bili. Rušeći svoje snove da bi se sutradan ostvarili njihovoj deci. Da u šaci stegnu nekoliko zlatnika, a u sebi stegnu srce i pođu. Odu, a ni sami ne znaju kuda. Rekli bi mnogi da je polovina ovih ljudi odlazila u sigurnu smrt. Greše. Svi oni otišli su u slavu. Onu večnu. Onu koja i dan-danas traje… Hajde da prođemo istim putem!
Da gazimo njihovim stazama. Dok im je pod nogama pucketalo inje i ledio se dah; dok ih je vetar vraćao unazad, oni se nisu okretali. Nisu odustajali. Dok je sve govorilo da treba da odustanu, da se predaju, oni su gledali napred. Zagledani u bolje sutra. Zamišljajući ono što ih čeka i nadajući se da je to nešto svakako bolje od ovog što im se dešava, nastavljali su da hodaju. Mnoge je zaustavila bolest. Mnoge je savladao umor. I da… Mnogi su umirali. Ipak, svako od njih je iza sebe ostavio neki trag. Neki beleg u nama, njihovom narodu. Mi smo nastavili da živimo život koji su oni nekada zamišljali. Zagledani u istu daljinu, mi danas njima odajemo počast. Grob ne mora biti obeležen. Grob ne treba da odiše skupoćom mermera. To zapravo i nije grob. Grob odiše slavom i uspomenama. Vredi onoliko koliko i čovek. Imena se zaborave. Obriše ih vreme. Sustigne ih nešto što nazivamo zaborav. Međutim, jedno ostaje. Ostaje to da će se svi zauvek sećati ove grobnice. Ovog plavetnila. Plavetnila koje je za njih predstavljalo nadu, a sada je mesto njihovog večnog spokoja. Zapisani u istoriji, opevani u pesmama. Ova grobnica čudna je koliko i njen narod. Narod koji je voleo svoju zemlju više nego svoj život.
… I možda ne možemo da vratimo vreme i odamo počast svim ovim ljudima, ali možemo da se sećamo. Uspomene su možda i jedino što vredi iza čoveka… I pamti se… Pamti i priča kako je jedno more postalo grobnica jednog naroda.
Biografija:
Marija Trifunović rođena je 18. januara 2001. godine. Živi u Sokobanji.
Pohađala je srednju medicinsku školu u Nišu, smer medicinska sestra – vaspitač. Nakon nje upisuje Pedagogiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Nišu. Iako nije upisala studije Srbistike, srpski jezik joj je jedna od prvih ljubavi. U slobodno vreme bavi se pisanjem, a isto tako vreme provodi putujući i stvarajući uspomene.
Naslovna fotografija: Tj Holowaychuk/Unsplash