„Кроз своју поезију покушавам да покажем тренутну човеку стварност и тежњу данашњег човека за спасењем. У поетичком смислу, инспиришу ме Војислав Илић, Сима Пандуровић, Милан Ракић, Момчило Настасијевић, Владислав Петковић ДИС, Васко Попа, Миодраг Павловић и Бранко Миљковић.
Непосредан контакт са читаоцима/слушаоцима мотивисао ме је да све оно што је настајало годинама уобличим у збирку рефлексивних песама Поетика младог срца. Ове песме резултат су дијалога са животом, филозофијом и историјом.“ – открива Страхиња за „БЕЗ ЛИМИТА“. Његова прва збирка песама већ се налази у штампи.
Песништво
Песништво и јесте у основи апостолство
Песници јесу посланици
Свако у својој бради и свако на свом челу
Носи неку истину
Истину једног друштва или можда појединца
Али истину
Коју сви виде али не чују
Зато и јесте задатак појединаца да такве истине бележе
и да их непрестано читају и говоре другима
Ватра
Кад год неко рикне и зине
Упали се у њему ватра
Која одмах почне да гасни и
Да се утишава мада то није важно
колико год да гори
важно је да само узалудно не изгори
У ватру и ватром
Изгради себи пут
Ти се не дај судбини својој
Ходај високо и држи себе понизно
Чувај се
Оних који још нису рођени или
Оних који су већ одавно цркли
гомиле-гутача ватре
Црва сумње и змијских јама
Ти ћеш сам поплочати свој пут
Они ће га само порушити и неће оставити ништа за собом
а још уз то ископаће ти јаму и бацити те змијама
Само ватра вас може спасити
Живите исправно и честито
У сваком од вас је титан–Прометеј
Гомила
Скитнице по кућама
На улицама и у парковима
На универзитету и у скупштини
Њиховим привидним успехом
Празних руку
Тупим погледима
Жедним чулима
Грбавим мислима
Гладни и
Збуњени
Ослушкују гомилу мртвих
Одавно трулих људи
А ови им завиде
Како би и они само
Дали себе па да
Без ватре у себи
Без свог имена
Без ока
Без морала
Без искрености и
Љубави
Буду бољи од себе
Марш у Гомили
Марш оних који су одавно мртви и
Марш оних који ће тек умрети
Скитнице
Сви прљави од бола
Сви прљави од себе
Довољно празни изнутра
Довољно трули споља
Душе немају
Душе им фали
Сада сви заједно
Превара су човечанства
Превара живота
Сваким кораком су све немирнији
Сваким погледом су све бројнији и пакоснији
Рат Са Гомилом
Као такве
Скитнице су осуђене на пропаст
Мада то оне никада не знају
Ум без коначног одредишта
Тело без порекла и
Ватра
Без морала и без судбине
Он нас није створио да тако живимо тако да
Тихо ће тињати све у њима док се не угаси
А на нама је да је заборавимо оне који никада нису ни постојали
V
Умире дан у чаши и
Рађа се ноћ која већ сатима завија на месец
Звезде шетају по улици
Безуспешно задиркују и маме погледе
Улице нису празне али су без љубави
Ја стојим сам на киши
Размишљам
О челу без имена,
Оку без боје
Гласу без жеље
Жељи без тебе