Вечити погреб На погребу мог тела биће шарена скупина људи цвеће ће упијати тугу ако и постоји Биће мноштво хортензија – маргарита лала – орхидеја неће бити црнине ни плача Једна душа у месецу се рађа оставља своју косу својим пријатељима Интелект поклања својој земљи песме духу ветрова време не постоји Погреби су дуги и елегантни тада су људи посебно емотивни искрени и крхки Толико своји да би се и покојник вратио на часак не би ли их све у димензији исконски оностраног видео На погребу мог тела ехо Дивана биће музика много цвећа – камења и дрвећа покриваће моје тело Земље бити неће јер цвећу се враћам пупољку који је изнедрио кроз мајку једно малено срце Жалосне се храбрости одвијају О, ја тако покојна у цвећу миришем док људи покривају моје тело љубећи га стиховима епике
(Не)мир Боли ме када не видиш моје лице ни цртеже на њему оно је платно и на њему смењују се боје нашег простора онда када смо мислили да знамо чинити љубав Ствара ми немир када си ми тако близу да не могу видети океан очију твојих јер су га неуспеле битке осушиле страхујем да би океани једном могли постати простор ватри Онда бисмо горели у својим или ничијим сагама маштањима – гадостима или погрешењима страхујем од своје недоречености и силе тишине која чини да те никада више не видим иако си ми тако физички близу тако близу да ме у неискрености својој чиниш глувом и слепом
Душу мог деке дочекују птице У својим кљуновима оне чувају људске душе и тихују нека је твоја душа на лицу мом, љубљени мој Стих по стих мучно се приања уз мој дух и пре погреба твог овај дан најављује лепоту страдања Сви ће устати, мили мој, поред свих ти си најхрабрији ходаћеш помало насмејан и неизмерно мудар као некада Нека су рајска насеља сада твоје почивалиште тамо су ливаде увек покошене и ветрови могу да слушају и говоре и то није хук Понекад када се прозирна светлост на лицу моме јави знаћу да твоја тиха душа је то Крхка, мила и нежна која ме са поднебесја зове Септембар је месец васкрсења, животе крхки, ох, снажна смрти
Јелена Љубеновић