Дишеш у мојим очима, коси, длановима, ушима, у мом кораку. Купаш се у мојим трепавицама. Са мном гледаш старе филмове, слушаш предратну музику. Понекад си са мном ишао и на предавања, а често у кафану. Играо си се у мојој чаши. Живиш у мом осмеху и плачу. Будно тераш моје немире док мирно спавам. Водиш ратове са мојим страховима. Телефонираш Сунцу кад пожелим да сија. Осликаваш јесен зеленом. Певушиш у мојим књигама. И сваки пут кад страдам, више од мене страдаш. И кад год заболи, твоја је рана дубља. А ја? Ја сам ти пружила руке.
Андријана Попадић
Насловна фотографија: Unsplash