„Свакоме би требало одредити да путује, с времена на време. Чак и више: да никада не застане дуже него што је неопходно. Човек није дрво, и везаност је његова несрећа, одузима му храброст, умањује сигурност. Вежући се за једно место, човек прихвата све услове, чак и неповољне, и сам себе плаши неизвесношћу која га чека. Промена му личи на напуштање, на губитак уложеног, неко други ће запосети његов освојени простор, и он ће почињати изнова. Укопавање је прави почетак старења, јер је човек млад све док се не боји да започиње.Остајући, човек трпи или напада.Одлазећи, чува слободу, спреман је да промјени место и наметнуте услове.“
(Меша Селимовић)
Анђелија Арбутина