НОЋ НА ТИМОКУ Пегазова крила потопљена у води. Јато звезда. Рибарева мрежа на дну чамца у луци. Јато риба. Сове траже мудрост у гранама ноћи. Јато птица.
РАСКРШЋЕ ВЕТРОВА На станици, на раскршћу ветрова, неки човек чека време, живот, прилику. Са спомен-обележја, са неког имена, гули маховину. Тражи корене, ДНК, постање. Не зна неки човек, на станици, крај спомен-обележја, пси поново глођу мртве кости, запишују Ид, Его, Супер Его, претке и потомке. Целе ноћи лају гонећи ветрове.
ШАКА ЛИРСКЕ ПЕНЕ Овде, на истоку, источићемо и последњу кап ако на пресахли извор набасамо. У зноју ноћи и траве рударски тражити светлост док нам чело бол не ороси. Као да камен, уз непроходне друмове Балкана гурати наду, са уздахом последњом лађом запловити ка Панонском мору. Сурицом напојене оставићемо богове. Пену са непловног Тимока стрпати у рибарске мреже. Док у страху за Еуридиком погледамо преко рамена: тамо, на истоку, нови ће Орфеј са рушевина наше луке покушати да дохвати звездану лиру.
НЕБО Рој звезда под вршником сакрила домаћица. Жар је свод изнад неба. Челик свод изнад звезда. Алфа и Омега – Сунце и Месец. За родне године! Због кишних неба! За пуне бразде! Због белог хлеба!
Милица Миленковић , Треће коло (Избор из поезије), Поетикум (2021)