Plam po rođenju sam nastao, beleg preteće boje na podlaktici leve ruke svodim se, neposebnog oblika baka mi nije ostavila u amanet proširene vene i umeće pečenja kolača ipak, na tihoj vatri, da kolači ne izgore, istopim hranljivu paniku u plućima i ukusnu ljutinu u porama
Let žena sam, a želela bih da poletim bolujem, izazivam bol patim, izazivam patnju spremno da odgleda scenu, ka meni se okreće ujedinjeno lice svetine u spavaćici umrljanoj stidom, ruke, devojački mlade, poslušno me zaustavljaju nisam poletela, žena sam, a žena ne leti
Izbegavanje duboko me rastužuje mršava građa naših dodira šljapkanje i režanje mračnih osećaja koje tobož zaturamo u ladice uzajamnog samoprekora umori se ponekad, dok braniš prolazak znakovima pitanja koji me jetko obaveštavaju: nema odgovora
Hodočašće dok sam putovala ka tebi, klanjala sam se listovima dateline, previdela olujne znakove u lepljivoj praznini između kože i ničega ostavila apetit dok sam putovala ka tebi, pamtila sam nepoznata lica, ogluvela razgovore, sekla kilometre dok sam putovala ka tebi, okaljana i pognute glave, vraćala sam se prevremeno rođenoj samoći koja me je ćuteći strpljivo čekala
Odričnost pesnik je licemerno dizan iz pepela čim je izgoreo neće mi drhtati želudac, neće mi krvariti sinusi samo da bi on vaskrsao neću na pesničkim večerima govoriti dično, niti potpisivati autentično knjiga mi neće čamiti u loše uređenom izlogu, ugušenom odrazima narcisa koji tuda dokono prolaze neće imati braću ni sestre kao što ih ni ja nemam neću skupljati prašinu nelečive tuge neću biti licemerno dizana iz pepela čim izgorim neću
Tijana Miljković