Не, није се плашио осуде људи. Бојао се своје равнодушности.
Судницом је одјекивао туп звук ударца чекића.
„Тишина!”, заповедао је судија.
„По последњи пут, господине Лавов, зашто сте то учинили?”
***
Раније тог месеца, Дмитриј Лавов пробудио се мамуран у свом стану. Из кревета није ни устао, а већ је запалио цигарету. Плави дим ширио се неуредном просторијом, а он је гледао црвену бележницу на столу. Како је могла?, помисли Лавов, угаси цигарету о корицу бележнице, па исту баци на други крај собе. Затим је узео телефон и позвао некога.
„Хало, Дмитриј овде. О-оставила ме је”, црвене очи биле су пуне суза, а кнедла у грлу га је гушила. „Дођи ако можеш.”
Бацио је телефон на кревет, па устао. Отишао је до кухиње, како би себи сипао вотку. Прву чашу попио је наискап, а другу је понео назад у собу где се налазио кревет. Спустио је чашу на сто, а затим запалио још једну цигарету. Сео је на под наслонивши се на кревет и гледао у слику на зиду. На слици је уљаним бојама био осликан плави кишобран који се издвајао у маси црних, док је падала киша. „Нека те подсећа на мене”, стајала је посвета написана иза слике. Та слика била је поклон од Татјане, његове сада бивше девојке. Мисли које је у њему изазивала слика прекинуте су када је неко покуцао на врата.
То је сигурно Коља, помисли Дмитриј, пре него што је устао и отворио врата.
Висок црн мушкарац ушао је у собу. Коља Васиљев био је Дмитријев пријатељ из детињства. Били су као браћа.
Коља је ушао у стан, па је кренуо до дневне собе.
„Вотка?”, упитао је Дмитриј.
„Може.”
У кухињи, Лавов је сипао вотку свом пријатељу. Руке су му дрхтале док је доносио чашу.
„Шта се десило?”, упитао је Коља када су наздравили вотком.
„Татјана је синоћ била овде. Није се много задржала. Грлила ме је и плакала, а ја нисам знао шта јој је. Извинила се”, за тренутак је ућутао, кнедла у грлу га је и даље гушила. „Извинила се и дала ми је ону црвену бележницу на поду.”
„Шта пише у њој?”, питао је Коља.
Дмитриј је отишао по бележницу, па је сео прекопута Коље. Прелиставао је бележницу и ћутао. Вена на врату му је пулсирала, а руке су му и даље дрхтале.
„Углавном је овде записивала песме које су јој се допадале. Има и неколико цртежа. И разлог зашто ме је оставила.”
Ћутали су.
Дмитриј је стезао чашу.
„Одлази”, дрхтавим гласом упозорио је Кољу.
Коља ништа није проговорио. Када је напустио стан, чуо је како се чаша коју је Дмиртиј држао разбила о врата која је пре неколико тренутака затворио.
Прошло је неколико дана, а Дмитриј није напуштао стан. Пио је и изнова прелиставао бележницу. Када је поново прочитао њене речи, бацио је бележницу и све што га је подсећало на Татјану. А слику са зида је поцепао. Кишне вечери остао је без цигарета. Морао је изаћи. Узео је црн кишобран и напустио зграду.
Киша се одбијала о његов кишобран, а тај звук му је парао уши. Зашто су људи тако проклето себични? Дођавола, зар им ни до чега није стало? Након те мисли насилно је бацио кишобран и љутито га газио. Одлучио је да буде мокар, хтео је да осети кишу као што је то радио заједно са Татјаном. Али не, сада није било исто. Сада је киша била смо обична хладна вода. Стао је и погледао у облаке. Опсовао је. Да ли сам изгубио себе, када се не могу пронаћи ни у киши?
Ставио је капуљачу и отрчао у продавницу. Купио је цигарете и флашу вотке. Када је изашао, није хтео да се врати у стан. Кренуо је у супротном смеру. Посматрао је људе, тражио себе по киши, тражио себе под туђим кишобраном. Нигде није могао да се пронађе.
У мору црних кишобрана као да му ништа није било познато. Ништа осим плавог кишобрана који је случајно видео. Пулс му се убрзао, а вид му се замутио. Узео је боцу вотке коју је малочас купио и отпио мало. Када је заврнуо чеп, заједно са флашом запутио се ка плавом кишобрану.
Испод кишобрана видео је младо непознато женско лице, које је вероватно неког чекало. Када је стао прекопута девојке, Дмитриј се насмешио и ударио је боцом. Женска прилика је пала. Испод плавог кишобрана који је и даље прекривао главу у кишним барама ширила се јаркоцрвена течност.
Не, Дмитриј Лавов није тог тренутка убио само невину жену. Тог тренутка убио је себе. Није никуда бежао.
***
Како ћу сада са собом?, мислио је Дмитриј, али га прекину судија.
„Господине Лавов, да ли ме чујете?”
„Да, да, чујем Вас.”
„Зашто сте убили невину девојку?”
Зашто су мене убили?, помисли Лавов, па се насмеја из сажаљења према себи.
„Не знам”, одговори наглас себи.
Јован Ђорђевић