Nakon što je postkovid era, sa svim propratnim ludilima, dovela do postepenog otrežnjenja od levičarskih ideja o diverzitetu i altruizmu, koje godinama unazad baštinimo kao opštevažeću etičku ortodoksiju, postaje jasno da smo umesto blaženog, apokaliptičnog bljeska, koji bi u deliću sekunde dao odgovor na Hamletovo „biti ili ne biti”, dobili mučan, ahasverski put i perpetualnu agoniju u vidu još jedne kužne pošasti koja nas polako okreće na ražnju kao kaznu za sva sagrešenja naša – za sve hibrise, jabuke, zmije, pontonske mostove; za sve oceubice i Higsove bozone ili što bi rekao Emil Sioran „za zlo što smo to što jesmo”.
Danas je u Kraljevu mladić pod maskom ukrao plastičnu kutiju u kojoj se nalazilo oko trideset hiljada dinara humanitarne pomoći za lečenje deteta koje pati od neuromuskulatorne bolesti, aveti tako strašne da njen lek, čuvena zolgensma, najnoviji izum firme „Novartis”, košta, ni više ni manje nego – dva miliona dolara.
Vasant Narasimhan, izvršni direktor firme „Novartis”, prošle godine u ovo vreme, tokom jednog intervjua, opravdao je cenu čudotvorne zolgensme u vidu hvalospeva: „U pitanju je lek koji dramatično transformiše ljudske živote i sudbine, vraća osmeh, teši neutešne i daje nadu, pa je to cena za koju se „Novartis” odlučio”. Ne postoji tržišno, ekonomsko ili bilo kakvo drugo opravdanje, niti je gospodin Narasimhan pokušao da objasni proces izrade leka. Zolgensma vraća osmeh i nadu te stoga mora biti skupa. Prosta računica: život deteta danas košta dva miliona dolara. Replika iz Brehtove „Opere za tri groša”, iako parafrazirana, prosto se sama nameće kao logički svršetak ove mučne reminiscencije: „Ukoliko uistinu želiš biti kriminalac, nemoj pljačkati banke, nego ih otvaraj”.
Neka nam poslednji dani omražene 2020. godine posluže kao plodno tlo za svođenje računa, impresija i stavova koje smo napabirčili, posmatrajući kako nam zemlja i čitav svet odlaze put bestragije, sve dok reči „struka”, „muka” i „bruka” potpuno ne izgube smisao.
S obzirom na to da se ne dešava često da ostajanje kod kuće i gledanje filmova spasava svet, u nastavku teksta nudim tri sumorna, a opet poučna, kinematografska ostvarenja postapokaliptične tematike naučnofantastičnog žanra, uz napore da ostanem veran antihermeneutičkom pristupu odbacivanja svake vrste tumačenja i učitavanja.
Dosta je i trajala ova orvelovska godina rigoroznih mera, pravila, uputstava, kazni i sablazni. Pravo je vreme da izađemo iz lavirinta bespogovornog pokorništva autoritetu, kako bismo se vratili moralnoj autonomiji i kategoričkom imperativu koji nam je na silu oduzet u ovom trijumfu linearnih narativa.
„Put” – Šuplji ljudi do Kalvarije
Postapokaliptična drama „Put” (2009) reditelja Džona Hilkouta i scenariste Džoa Penhala, predstavlja adaptaciju istoimenog romana Kormaka Makartija, delo savremene kinematografije koje kritičari, paradoksalno, nazivaju valjanim filmom, ali i jednom od slabijih adaptacija Makartijevog rada.
Film „Put” je sivo i melanholično putešestvije koje verno prati i prepisuje skoro sve scene i dijaloge iz romana, pokušavajući da Makartijevu liričnost predstavi gledaocu kroz sumornu fotografiju i duge master kadrove, kroz ofucane pejzaže i iscrpljene putnike koji špartaju bosi po jalovoj zemlji. Detalji kojih se reditelj odriče zarad jasnije i neutralnije postapokaliptične priče, možda kako bi izbegao ma kakav politički pamfletizam ili basnoslovnu filozofiju, razlog su otuđenja od Makartijevog stila, suštine dela i njegovog promišljanja „čežnje” i „volje”, kako ih definiše Šeling – kao energiju koja se suprotstavlja onom bezobličnom i sveumirućem u svetu. Odbacivanjem tananih označitelja, uz pomoć kojih Makarti objašnjava uzrok apokalipse, skraćivanjem tročinske strukture i udaljavanjem od herojevog putovanja, akcentuje se veoma kompleksan zajednički entitet Otac‒Sin koji nas uvodi u kriptičnu suštinu aistorijskog romana gde Makarti suptilno poseže za motivom potrage za svetim gralom.
Kroz opustošene i sive pejzaže Amerike, nakon katastrofe koja u filmu nije precizirana i tame što se nad svetom nadvila, Otac (Vigo Mortensen) i Sin (Kodi Smit Mekfi) putuju ka jugu, tamo gde su obala i more, gde će naći nadu i ljudsku toplinu. Rodžer Ibert primećuje da je „more uvek pravac i simbol nade u ovoj zemlji”, što neodoljivo podseća na stihove Eme Lazarus koji su zauvek uklesani u postolje Kipa slobode.
Tražeći hranu i utočište, Otac i Sin prolaze i mimoilaze horde ubica, lopova, kanibala i sapatnika, ljudskih kreatura obogaljenih za vrlinu i grizodušje.
Svet koji „Put” pretpostavlja ne poznaje milost, a sve što je ostalo od kategoričkog imperativa može se svesti na – Ne ubij i ne jedi čoveka. Kantova moralna maksima i njena jasna distinkcija između „osobe” i „stvari” nestaju u „slepom sunovratu lažnih sunaca”.
Otac i Sin, obojica bez imena, predstavljaju zasebne individue ali i entitet za sebe – mehanizam satkan od fine i tanane dijalektike, zakon očuvanja dramske energije koji funkcioniše kao narativni prozor u svet jadne i spaljene zemlje, esencijalan za razumevanje sušte istine o prirodi čovečanstva na izdisaju.
Nalik pejzažima Amerike, jezik u filmu je mrtav, monoton i sterilan. Likovi se služe spartanskom sintaksom, limitiranom dikcijom i stalnim ponavljanjima.
Dijalog je uglavnom sveden na dve do tri reči, uz često korišćenje poštapalica i sporadične interpunkcije. Bombastičan je, ogoljen i isključivo informativan.
Jezik kojim se junaci filma služe je zbunjena i trimovana salata od reči koja, nakon što je sav smisao izgubljen, ne uspeva da ostvari svoju suštinsku reprodukciju i artikuliše misli i osećanja. To nije nimalo začuđujuće kada uzmemo u obzir da su sve misli i senzacije filma svedene na pitanja „šta jesti?”, „kako pregurati dan?” i „da li umreti danas ili sutra?”.
Bez ekstenzije i nadgradnje Oca kao protagoniste, što još više skraćuje prvi čin, a pojedine punktove Kembelovog monomita razblažuje, film je ipak uspela adaptacija koja je mimoišla mogućnost da postane prozaična čežnja za izgubljenim svetom i lament nad poganim čovekom koji je svesno ubrzao čas sopstvenog satiranja.
„Voli” – Mašina u službi spasavanja čovečanstva
Pamti li još ko pesmu Ričarda Brotigana „All watched over by machines of loving grace”? Ne? Odlično, jer vam maltene nije ni potrebna.
Dramaturška snaga filma „Voli” (2008) ogleda se upravo u zaobilaženju izakane naučnofantastične potke koja pretpostavlja gomilu samosvesnih, elektronskih džidžu-bižda i hodajućih matičnih ploča u naporima da pokore čovečanstvo.
Ideja koja se razvijala još od ere senatora Makartija i suptilnog odgovora žanrovskih reditelja na njegov dispozitiv, u nedostatku ironičnijeg eufemizma, koji je sve crnolistaške reditelje okarakterisao kao „reds”, dok su scenaristi dobili blažu etiketu, pa nazvani „reds under the beds”, indirektno je dovela do antagonizacije mašina i vanzemaljaca u filmskoj umetnosti. Trend da se drugost prikazuje kao invazija kakvog nadnaravnog sveta (rasizam i diskriminacija zabašureni kao specizam) i danas je u opticaju, doduše u sasvim drugačijem ruhu. Dobri primeri za to su filmovi „Dark Skies” koji govori o očuvanju institucije porodice i „Vivarium” gde porodica postaje zlo i pretnja.
Od šašavo-pakosnih mašina iz „Zabranjene planete” (1959), Skajneta, preko maestralne horor priče Harlana Elisona „Nemam usta i moram da vrištim”, sve do Y2K masovne histerije, preteća drugost sentijentnih mašina udružila se sa judeo-hrišćanskim poimanjem hibrisa i pobunu robota pretpostavila kao potpuno zasluženu apokalipsu.
Nalik na podređenog aktera u kakvoj BDSM perverziji, čovečanstvo besomučno traga za čudovištima i nemanima kako bi, kroz borbu, potvrdilo blagodeti sopstvene samosvesti. Kada smo kročili na Mesec i videli da tamo nema života, utehu smo našli u strahu da će se naši tosteri i mikrotalasne peći kad-tad okrenuti protiv nas i krenuti u napad. Na tragu Berklijevog drveta koje pada u usamljenoj šumi, čovečanstvo ne može uspostaviti pobedu ako pobeđena vrsta nije dovoljno sentijentna da nam istu prizna.
U takvoj konstelaciji, mali, žućkasti robot koji na opustošenoj planeti traži poslednje trzaje života kako bi sačuvao čovečanstvo, bio je samo logični punktum jednog višedencijskog narativa. Istim putem išli su Šrek, Grdana i mnogi heroji-antiheroji koji svoje postojanje duguju etosu prvih godina nemačkog romantizma, Lesingu, ali ponajviše Fridrihu Šileru i njegovim „Razbojnicima”.
„Voli” je, oprostiće Slavoj Žižek, zanimljivija verzija „Titanika”, zajedno sa klasnom razlikom dvoje protagonista (prljavi Voli i bela, prefinjena buržujka Eva) koji pokušavaju da se nađu negde na sredini društvene hijerarhije dok im se tlo ruši pod nogama, a druga apokalipsa preti da izbriše sve socijalne dihotomije.
Volijeve nedaće na opustošenoj zemlji, njegov dnevni posao klasifikacije smeća i drugovanje sa jedinom preživelom bubašvabom predstavljaju istinsko naličje postapokaliptičnog podžanra: Zemlja je mračna i sumorna, zaparloženi vazduh prašinu diže do nebesa pa je vraća nazad do smetlišta, a negde na horizontu ubogi robotić i bubašvaba traže zaklon od kiše ispod limenog, improvizovanog krova.
Tamo gde je nigde, njihovo samovanje podseća na ispraznu svakodnevicu Roberta Nevila iz romana „Ja sam legenda”, makar dok se ne pojavi tračak nade u vidu jednog zelenog lista, jedne iskre blještave svetlosti i dolaska drugog robota, Eve, što pokreće jednu od najlepših ljubavnih priča u istoriji animiranog filma.
„Platorma” – Putovanje u središte pakla
Celovečernje debitantsko ostvarenje reditelja i producenta Galdera Gaztelu-Urutia – „Platforma” (2019), ne samo što vraća veru u filmsku industriju, koja već duže vreme proizvodi samo beli šum, nego nas ohrabruje da promislimo i shvatimo sve jungovske senke, anime, mentore i zlatne skarabeje koji se kriju iza naših svakodnevnih grimasa: Da shvatimo šta smo i od čega smo, kad već znamo koliko smo gladni i da duše nemamo.
„Platforma” je uvrnuti, klaustrofobični triler sa tematikom socijalnog eksperimenta i kao takav neodoljivo podseća na filmove „Das Experiment” (2001), „Kocka” (1997) i „Je t’aime, je t’aime” (1968), ali sa dovoljnom dozom autentičnosti da prkosi dubljim poređenjima.
Sredovečni Goreng (Ivan Masage), naš protagonista, sklapa faustovski ugovor sa službenicom moralno-upitnog establišmenta i pristaje na šestomesečno tamnovanje u eksperimentalnom zatvoru zarad fakultetske diplome koja mu, kako je propisano ugovorom, sledi nakon odsluženog roka.
Ćelije zatvora su šuplje po sredini i poređane duž, čini se, beskonačne vertikale, a između njih se podiže i spušta platforma sa hranom koja se zaustavlja kod svake ćelije i kažnjenicima daje svega dva minuta da jedu pre nego što nastavi ka nižim spratovima.
Raspored sapatnika je aleatoričan – spratovi se menjaju nasumično svakog meseca te je nemoguće znati ko će od kažnjenika dobiti bolje mesto a ko ostati gladan.
Hrane bi bilo za sve, glasno nas upozorava reditelj, čak i za one na najnižim spratovima, samo ako bi ljudi uzimali onoliko koliko je dovoljno za opstanak, kada bi prestali da budu oholi, sebični i počeli da se solidarišu sa svojim sapatnicima.
Nemojmo se zavaravati, to se neće dogoditi. Čak ni hipotetička apologija ljudskog roda koju reditelj forsira kroz revolucionarne poteze plemenitog Gorenga i njegove napore da nahrani utamničenu vaseljenu, spasi jedno dete i kužnim, gladnim i okorelim kažnjenicima podari otkrovenje i pamet, nije moguća.
Goreng ne uspeva u svom poduhvatu jer, poput nezaustavljive sile, on udara na ono nepokretno i praiskonsko u ljudskoj prirodi, ne shvatajući da je čoveka najlakše nahraniti ribom, nešto teže naučiti da peca, a skoro je nemoguće objasniti mu da se drži svog dela rečice jer komšijina voda ne svetluca lepše.
Iako na momente rogobatno i krcato rupama, od primese pa do poslednjeg drafta, „Platforma” je ostvarenje iskupljujuće snage koja se ogleda u naivnoj i bespogovornoj veri u čovekovu dobrotu i činjenicu da smo tek rođeni gladni ali kad minervina sova raširi krila, umemo biti i pravični i mudri. Da je bar zaista tako.
Addendum:
Opisujući proces individuacije kao zlo koje nepatvorenu energiju bitaka okreće protiv sebe i izjeda je do ništavila, Artur Šopenhauer čovečanstvo poredi sa australijskim buldog-mravom koji, kada se nasilno prepolovi, započinje sumanutu borbu gde se prednji deo insekta na smrt bori protiv zadnjeg, udovi se nesvesno batrgaju i frenetično bore jedni protiv drugih dok naposletku i poslednji trzaj ne popusti pod blaženom lakoćom novonastalog nepostojanja.
Samo pozitiva. Srećni praznici!
Nikola Miladinović