Димитрије Виктор Аксентијевић
Соло певач и уметнички ентузијаста.
Рекао је о себи: „Мој први избор у стваралаштву је музичка уметност, а у њој једина грана која повезује реч и тон – певање. Поезија ми је тако и у професији и приватно увек била покретач и подлога на коју надограђујем све остало. Моје скромно поетско стваралаштво је дуално и везано је најчешће за два уопштена мисаона смера. Један је социјално ангажован, алтруистички и смер заједништва. Други је смер детаља и уочавања лепоте у највреднијој појави у пресеку времена – случају“.
Железничка станица
Ходајући препознајем тмине разбијених ролетни
на умрљаним прозорима социјалистичких зграда,
хотела родољубних имена
и ишараних мермерних зидова
у чијим се напуклим угловима
паре
црне
бубашвабе.
Крупни стубови тераса са умрлицама
чија је штампа избледела од дугих киселих киша
дубоко су укопани у земљу
па ти се чини да ћеш их лако, меким рукама
превајати као глину
у неку нову форму идеала
Видео сам једном снимак на касети
Неки људи ходају испод тераса
са којих једва покретне жене
лупају кашикама о дебеле челичне шерпе
и ноћу
кад се између тмине оних ролетни
стидљиво гледало
ко ће трчећи излепити знак за једносмерну улицу.
И тад
Црева с водом на људе с цревима с водом више него храном.
У празном телу празан дух, је ли?
Е онда сам сео и смејао сам нам се.
Стаза изнад главе
Кад приђемо обећаном крају
разбијте нам ребра
исецкајте јетру, бубреге исцедите, срце дајте свињи
а плућа само склоните и сачувајте.
Све то изломљено и раскомадано баците негде у шуму
Дубоко међу корење,
па преко ставите семе
да му се траг потпуно избрише.
Онда једно по једно
наше крило
запалите да се ватром у прах преобрази.
Идите на море
Попните се високо на врх тврђаве
И онда нас по врелом августовском ветру
у плаво небо проспите.
Дајте да летимо с галебовима у подне,
Дајте да пловимо по таласима у хоризонт,
да се отиснемо низ пучину брзином светла,
Дајте да нам се крила заглаве у ципелама незнаних туриста,
па да их носе на све крајеве света:
до зелених вртова са децом која се ујутро
буде јер им лептир стоји на шаци,
пирамида са играчима који крпама
натопљеним нектаром бришу чело,
облакодера на чијим врховима не стоји бодља
него огледало, где се ошамућени од висине поново виде.
до Етиопије где труднице у бистру воду
спуштају спојене шаке и бацају је изнад себе,
па онда целом главом загњуре
смејући се.
до клиничких соба са шареним покретима ведрих људи
спремних да здрави ухвате своју љубав за руку.
Нека наша садња у земљу не буде тужна
и нека нас само сећања уместо камена
чувају од глупости.
Писма за Елизијум
Осунчано семе маслачка пева да твоја битка
није изгубљена
Сећам се да је за тобом остало најлепше свитање
и да су се птице селиле.
Сећам се да никада срећније ниси ходао по трави
него тад,
и да ниси знао да лажеш.
Свет се чудио нежности мелодије која је излазила
из твог дрхтаја.
Ветар са мојим очима је отишао увис и воли ме
Сећам се птице
сребрних крила претешке за то небо којим је морала да лети.
.
Кад бих могао да ти пишем,
или да у сновима с тобом
држим своје грло
крећем своје руке
Рекао бих ти
да није праведно
да време не мења ништа
да су звуци неподношљиви
да сам везан за простор
који је између,
да сам јануара видео
пчеле поред твоје слике.
.
Играјући у својој самоћи
пред лицима неумилних
учио си ме више него што сам знао,
више него што сам видео
и више него што сам ја тебе могао научити:
да сада ходаш улицама
да се смејеш у крошњама.
Белих стопала, живахан
и занавек безбрижан.
Река која није говорила
чисти своје корито
и никад бистрија
одражава сунце и плави.
