Da li ste dovoljno hrabri da zaigrate tango sa tajanstvenom Crnom Gospom? Ako je odgovor potvrdan, ovo će biti ples vašeg života…
Dragi čitaoci, dozvolite nam da vam predstavimo mladog, talentovanog autora Nikolu Đorđevića, rođenog 22. 5. 1998. u Pirotu, koji pohađa studije Srbistike na Filozofskom fakultetu u Nišu. Ovo je njegovo prvo objavljeno delo! Inspiraciju pronalazi u svom okruženju. Za sebe kaže da piše o „skoro običnim ljudima u neobičnim situacijama”. Ljubitelj je fantastike i horora, ali njegov avanturistički duh ga nagoni da istražuje nove žanrove, kako u pisanju, tako i u čitanju.
Uvertira smrti
Popodnevno sunce žarilo je dok sam hodao ovim prašnjavim seoskim putem. Bilo je ovako sparno i tada, pre dve godine. I dalje u sećanjima vidim Crnu smrt, gospu koja šeta među bezbrojnim leševima, smejući se bolesno, dok kraj nje trčkaraju pacovi šepureći se. Kraj nje, krzajući joj se o haljine, koračam i ja. Ista ovakva vrućina, znojim se pod teškim kaputom i maskom, ponovo vidim tela na gomilama, zaražene na sve strane, ljude koji spaljuju svoje mrtve. Tih dana su gubili boju u licu na sam moj dolazak, poistovećujući me sa vranom, nagoveštavao sam im smrt. Sa svojom opremom i izgledam kao neka ogromna vrana. Maska sa kljunom ih je verovatno plašila, ali šta mogu, to je način da se zaštitim. I sad, dok idem ka kući svog pacijenta koji verovatno boluje od kuge, osećam se isto. Znam da se pod ovim inpregniranim kaputom znojim, da mi se ruke duju u kožnim rukavicama, ali ne osećam ništa od toga. Čulo mirisa mi je preokupirano mirisnim biljem i tinkturama u kljunu moje maske. To me opušta, ta mešavina mirisa me dovodi u to stanje svesti da ništa sem toga i ne primećujem. Dok prolazim pored zlatnih polja punih pšenice, vidim samo spaljenu zemlju, kao tada. Nekontrolisani požari izazvani spaljivanjem zaraženih bili su česti. Ovih nekoliko ambara i šupa pored kojih sam prošao u mom umu gore, ruše se pod snagom vatre, jer tada je bilo tako. Udišem polako, već ugledavši kuću svog pacijenta i dok izdišem, vraćam um na pravo mesto. Crna smrt je prošla, ovo su samo ostaci i ponovni kratki valceri Crne Gospe, kako sam voleo da je nazivam. Na vratima me dočekuje žena obučena u prostu haljinu i sa keceljom preko. Sede koje joj vidim u kosi doprinose mom ubeđenju da je to domaćica ove kuće.
„Doktore, drago mi je da ste došli tako brzo”, pozdravlja me, dok joj u dnu očiju primećujem strah, „mislila sam da je moja poruka zakasnila i da ste već otišli iz sela!”
„Ne, gospođo, samo mi je trebalo vremena da spremim sve što je potrebno”, pokazao sam na torbu koju sam nosio u levoj ruci, „vodite me pravo kod pacijenta.”
„Naravno, izvolite, izvolite…”, žena se uzmuva na vratima puštajući me unutra. Prosta seoska kuća sa jednom velikom sobom na sredini. Obožavam ovakve kuće gde se ceo život odigravao u jednoj prostoriji. Žena me ponudi rakijom, odbih je uz izgovor da mi je potreban čist um za rad. Dok sam vadio stvari iz svoje torbe i spremao potrebne instrumente, videh da u daljem uglu, nadvijena nad loncem u kome se nešto kuvalo, stoji mlada devojka. Pretpostavih da je to ćerka ovih ljudi. Bila je glatkog i rumenog lica, prirodno lepa, sa dugom kestenjastom kosom uvezanom u pletenicu i u tankoj plavoj haljini. Odvojivši pogled od nje izvadih svoj štap sa srebrnom zmijom na vrhu, nekoliko bočica raznih preparata i tinktura i teglu sa pijavicama. Voleo sam da ostavljam pijavice na stolu i da tim prizorom prodrmam ukućane pacijenata da ne preturaju po mojoj torbi. Nisam ih koristio, to je tako neefikasna metoda, više preferiram biljne i alkoholne rastvore i odvare. Kada sam bio spreman, žena mi je pokazala vrata koja su vodila u zadnji deo kuće. Tu je verovatno bio smešten pacijent. Uđoh unutra za ženom koja mi je nešto pričala. Nisam obraćao pažnju šta, jer čim uđoh, odmah prikovah pogled i usmerih pažnju na čoveka u krevetu.
„Gospođo, ostavite me sa pacijentom, preferiram da radim u tišini i bez ometanja”, rekoh joj dok sam prilazio krevetu.
„Naravno, Doktore. Ukoliko Vam šta zatreba, slobodno me pozovite.”
Udahnuh duboko, nisam razaznao mnogo mirisa, ali je to bilo zbog bilja u mojoj maski. Pretpostavljam da miriše na bolest, ustajali vazduh i narodne lekove. Prišao sam čoveku koji je bio možda u svojim pedesetim. Imao je prosedu kosu, čvrstu građu seljaka i široka ramena. Pogleda me izgubljenim očima beznadežnog čoveka.
„Dobar dan. Ja sam Doktor, što verovatno i sami možete zaključiti. Molim Vas, sklonite pokrivač sa sebe”, rekoh mu dok sam počinjao da razaznajem klasične simptome. „Tako, ne žurite. Molim vas, skinite košulju.”
Čovek je polako otkopčavao dugmad na košulji. Tačno sam primetio da ga već hvata kandža straha. Ovi seljaci, koliko su neustrašivi u svakodnevnom životu, toliko se plaše doktora. Ni ovaj čovek nije bio drugačiji, video sam da mu je neprijatno. Šta ćeš, došao sam ovde da mu možda pomognem. Prvo sam primetio podočnjake, zatim graške znoja na čelu. Ima povišenu temperaturu. Na gornjem delu tela nije bilo ničega.
„Dobro, torzo Vam izgleda u redu, ispod pazuha nema bubona1 , skinite pantalone.” Čovek u trenutku zastade vidno začuđen. Nasmejah se ispod maske, ali on to nije mogao da vidi. „Hajde, čoveče, to je sasvim normalno.”
Tek kad je skinuo pantalone, videh o čemu se radi. Sa unutrašnje strane desne prepone videla su se zadebljanja. Buboni. Mali tamni poljupci Crne Gospe. Instinktivno spustih pogled ka čovekovim stopalima. Da, tako sam i mislio. Prsti na nogama bili su crni. Izgleda da je ona protiv koje se borim već počela da proždire čovekove noge. Vrlo polako, kako ona to ume. Znao sam da ja tu malo toga mogu da uradim. Da nisam imao masku i zaštitne naočare, čovek bi već video dijagnozu na mom licu. Pogledah još malo, upitah čoveka da li ima bolove u predelu prepona, malaksalost i da li oseća prste na nogama. Sve je bilo potvrdno osim poslednjeg. Uzdahnuh i kroz staklaste otvore pogledah čoveka.
„To bi bilo to. Lezite i odmarajte. Daću Vašoj ženi nekoliko rastvora koje ćete popiti. Videćemo kako će sve dalje da se odvija, no Vi se držite. Ako klonete duhom i Vaše telo će pratiti!”, mirno sam rekao i krenuo prema vratima. Osećao sam njegov pogled na leđima i neko neizgovoreno pitanje. Šta ja tu mogu? Izašao sam iz pacijentove sobe i zatvorio vrata. Žena me je iščekivala i čim se pojavih, ona ustade. Polako sam prišao do stola i počeo da vraćam stvari u torbu.
„Kako mu je, Doktore? Ima li šanse da se izvuče?”, upita me žena vrlo direktno. Video sam da se sama pomirila sa tim da postoji mogućnost da ostane bez muške glave u kući. Bacio sam pogled ka uglu gde je malopre bila devojka. Nije bila tu. Istina je jedino što ova žena zaslužuje.
„Nije dobro”, uzdahnuh. „U najboljem slučaju, ako mu telo bude jako i ima dovoljno sreće, ostaće nepokretan”, rekoh vrlo jednostavno. Ne volim da izmišljam i obmanjujem ljude, pogotovo jer ova žena izgleda vrlo pribrano.
„Postoji mogućnost da se i Vi i Vaša kćer zarazite”, rekoh vrlo polako.
„Imam u torbi jednu tečnost”, nastavih dok sam vadio bočicu iz zadnjeg dela torbe, tamo gde su mi stajali otrovi, „koja će Vašem mužu pomoći da zaspi. Biće bezbolno i moći će da večno počine, bez muka koje donosi ova bolest…”
Žena sede za sto, spustivši ruke u skute. Ostavio sam bočicu sa belom tečnošću na sto i zatvorio torbu. Popravio sam kaput i izvukao parče papira da zabeležim podatke o pacijentu. Žena je bila nepomična nekoliko tenutaka, a onda podignu glavu, zagledajući se u moju masku, verovatno pokušavajući da dokuči moje lice ispod nje. Htela je da zausti, kad se naglo otvoriše ulazna vrata. Kroz njih upade devojka, ćerka domaćina, a za njom se pojaviše neki ljudi. Prvi, koji je devojku verovatno gurnuo unutra, bio je usukani dugajlija sa prevelikim kaputom, neurednom kosom i rapirom2 za pojasom. Za njim, blokirajući vrata, uđe grdosija od čoveka. Izgledao je kao najstariji kasapinov sin, sa mesnatim ručerdama u kojima je stiskao sekiru. Držeći devojku za ruku, dugajlija je privuče do sebe. Pogleda nas pacovskim pogledom i izvijajući brk reče:
„Došli smo da prikupimo mesečnu zaradu. Ne štitimo vas od bandita i raznih lopuža za džabe.” Nasmejavši se na sopstvenu šalu, upita devojku: „Gde ti je otac, mala?” Žena preduhitrivši svoju ćerku, vidno potresena, odgovori:
„Moj muž je bolestan, u krevetu je. Ja ću vam pomoći oko utovara. Stvari su u ambaru, kao i obično.” Primetio sam da se ženi sada tresu ruke. Verovatno imamo posla sa izuzetno opasnom bagrom.
„Neka, znamo mi gde je, a ova mlada dama će nam taman pomoći”, reče stisnuvši devojku još jače. „Ti i ovaj lekarčić da se niste mrdnuli sa mesta, dok vam mi ne budemo javili!”, na šta kasapinov sin odgovori, cereći se:
„Ona će nam pomoći!”, reče praveći neukusne grimase. Izašao je, ostavljajući prostor u dovratku.
Okrenuvši se, dugajlija vodeći devojku izađe za kasapinovim sinom. Nisam stigao nijednu reč da zaustim, ali sam već shvatao situaciju. Ovo je verovatno jedna od lokalnih bandi koja iznuđuje seljake, koji u odsustvu vlasti ne znaju šta drugo, već da im pomažu i udovoljavaju. Tek kada su ovi izašli, primetio sam rzanje konja napolju. Izgleda da mi je sluh oslabio, ne bih napravio ovakav propust pre nekoliko godina. Možda sam samo bio zaokupiran celom malopređašnjom situacijom.
„Neka nam je Bog u pomoći!”, zakuka žena, kršeći ruke naizmenično.
„Ne znam za Boga, ali slučajno u kući imate doktora koji sigurno može to”, nasmeših se ispod maske. „Moja specijalnost nije samo lečenje od uobičajenih bolesti, već i od nekih malo specifičnijih, kao što je na primer Život.”
„Ne terajte šegu sa mnom, Doktore, ovo je ozbiljna situacija!”, žustro reče žena i pre nego što je stigla bilo šta da doda, odgovorih joj najozbiljnijim glasom koji sam pronašao u sebi:
„Nikako, gospođo!”, počeh da otkopčavam svoj kaput i da nameštam kanije noževa ispod istog. „Ne brinite oko plaćanja ili nadoknade, ovo radim iz sopstvenog hira.”
Žena začuđeno pređe pogledom po unutrašnjosti mog kaputa i uplašeno, zastajkujući, reče:
„Nemojte, molim vas! Ako se desi bilo šta, navući ćete još veću bedu na našu kuću!”
Zakopčavajući kaput popravih masku na licu i otvorih vrata.
„Ne brinite, kao i običan lekarski, i ovaj posao izvršavam sa velikom pažnjom i preciznošću.”
Izašao sam napolje, gledajući na sunce koje je zalazilo. Ambar je bio sa leve strane kuće i iz ovog položaja me ovi tamo nisu mogli videti. Provirio sam na trenutak preko ćoška kuće i odmah uvideo situaciju. Od ambara me deli svega dvadesetak metara dvorišta, a konji su bili vezani pored ulaza u ambar. Bilo je troje jahačkih konja i jedan čovek koji je sedeo kraj njih, okrećući nož u rukama. Ovog malopre nisam spazio. Bio je niži od prethodne dvojice i imao kratko podšišanu kosu. Video sam mu dvoručni mač preko ramena. Ovo neće ići baš glatko, mada će mi jedan direktan pogodak biti dovoljan. Izvadio sam iz kaputa mali nož za bacanje i spremio se. Smirivši disanje, istrčao sam i krenuo u pravcu ambara. U trku sam bacio nož, baš u trenutku kada je kratkoošišani podizao pogled ka meni. Nije stigao ništa da izgovori, samo je zakrkljao i svalio se na drveni zid ambara. Klasično probijanje karotidnih arterija3. Vrat je jedno od najranjivijih mesta čoveku, a tek kada sam se približio telu i video da je ispod odeće nosio verižnjaču, znao sam da sam odabrao pravo mesto. Izvadio sam nož i vratio ga u kanije, bolje zagledajući čoveka. Ovaj momak je izgledao kao bivši vojnik. Imao je takvu građu, sada se i kratka kosa uklapala. Imao je gadan ožiljak na levom obrazu koji je, izgleda, bio napravljen mačem ili sličnim sečivom. Oslušnuo sam unutra, ali iz ambara nije bilo nikakvih glasova, već samo pomeranje nečeg teškog po podu i duboko disanje. Izvukao sam iz kaputa dugi stilet4 i nož za pariranje sa povijenom nakrsnicom. Pripremio sam se i polako otvorio vrata. U trenutku sam uvideo položaje ljudi unutra i u pola treptaja napao. Kasapinov sin mi je bio okrenut leđima i vukao je neki džak pun koječega. Nije me primetio, a ja sam nasrnuo na njega i duboko mu zabio stilet negde oko desnog bubrega. Povukao sam se za korak, dok se on okretao s bolnom grimasom na mesnatom licu. Ispustio je džak i obema rukama uhvatio sekiru koju je držao u drugoj ruci. U tom nezgrapnom okretu je sasvim malo iskoračio levom nogom. To je bio poziv stvoren za mene. U poluluku sam ga nožem posekao preko levog bedra. Pogodivši bedrenu arteriju, znao sam da je gotov. Nije stigao ni da zamahne sekirom, a od siline udarca se zateturao i pao. Preskočivši ga, krenuo sam ka dugajliji. On je, već videvši kakva je situacija, izvukao svoj rapir iz korica i spremao se da me dočeka. Devojka se izmakla od njega i sklonila u desni ugao ambara. Zahvaljivao sam joj na ovoj visprenosti, jer da je bila bliže, ovaj bi je uhvatio i koristio kao zaklon. Barem mi je ličio na takvog čoveka.
„Zažalićeš dan kada si se rodio, bitango!”, prodrao se i napao. Parirao sam nožem njegov polukružni napad rapirom i odskočio u trenutku kada je slobodnom rukom krenuo da me udari u lice. Nasrnuo je, ponovo izvodeći isti manevar, ovog puta sam izbegao u stranu i zabio mu stilet u levo rame. Sada je on ustuknuo preda mnom. Krenuo sam za njim i u dva brza skoka, zadržavajući zakrivljenom nakrsnicom njegov rapir, stiletom ga pogodio u grudi. Ubod nije bio toliko dubok, nisam osetio otpor grudnog koša pod rukom. Odskočio sam, pripremajući se za sledeći napad, kad je dugajlija ispustio svoj mač. Začudio sam se, uveren da moj ubod nije bio smrtonosan. Pao je na kolena, držeći se za grudi, dok mu je krv navirala na usta. Razmislio sam ponovo, izgleda da sam mu proburazio srce tako što je stilet prošao kroz procep dvaju rebara. Nije nemoguće, samo sam mislio da je malo verovatno. Pribrao sam se dok sam gledao kako dugajlija ispušta poslednji dah i pada na zemlju. Okrenuh se ka devojci. Stajala je u uglu i razrogačenih očiju gledala u mene. Vrlo polako, još zadihan, rekoh joj:
„Idi, ja ću se pobrinuti za ove. Ne brini i kaži majci da je gotovo.” Devojka me podozrivo pogleda i istrča napolje.
Kada je devojka izašla, pogledao sam unaokolo. Izgleda da smo Smrt i ja danas hodali ujednačeno. Polako sam na temenu otkopčao dugmad maske koju sam nosio i skinuo je. Podigavši stilet, duboko sam udahnuo. Izdahnuvši, urezao sam po ko zna koji put ovaj miris u svoj um. Ironično, ovi banditi su, a da to ni sami nisu znali, jurili u naručje Crne Gospe, koja je kobno zavela hiljade ljudi, ali nisu upali u njen zagrljaj, jer im se danas Crvena Gospa osmehnula krvavim usnama. Iza mene se vuče trag isprskan krvlju, dugačak miljama i samo je pitanje vremena kada ću i ja osetiti metalni miris osmeha Crvene Smrti.
Objašnjenja:
1 Bubon ‒ Zadebljanje na koži izazvano začepljenjem limfnog kanala. Jedan od simptoma kuge. Bubonska kuga
2 Rapière (franc) ‒ vrsta mača sa dugim, obostranim, pri vrhu zašiljenim sečivom
3 Karotidne arterije ‒ arterije koje se nalaze u prednjem delu vrata
4 Stiletto (ital) – vrsta bodeža sa dugim, tankim sečivom, primarno namenjen za ubadanje