1.
Како тон успева да буде
другачији ноћу?
Ноте су потпуно исте,
људи који свирају су исти,
али мрак доноси
инвентар времена
које је далеко иза нас.
Живе ли сви људи
из прошлости
испод кревета?
Чим се мрак искраде,
пришуња,
они скачу по кревету
и јастуку
док их ми не изаберемо.
Навиру ли сећања наношењем ветра
кроз одшкринуте прозоре?
Или је за све то крива
музичка нота?
Шири се од уха
дуж целог тела
до ножних прстију.
И већ смо под водом.
Пливамо у заносу музике
у мору суза.
Композитори стварају дела
како би остали живи,
не схватајући колико су
управо она ноћу погубна.
2.
Упали миришљаве свеће
и широм отвори прозоре.
Нека се мириси мешају –
мирис кише и јоргована.
Обгрли ми главу рукама
да грмљавина брже оде.
Сакриј ме у нежни загрљај.
Милуј ми чело да се смирим,
а онда, кад олуја прође,
стави ме на јастук крај себе
и гледај, док сан не надвлада.
Опрости што не дозвољавам
да прашина падне на тебе.
Пољубићу беле образе,
заспаћу уз мирис свежине
и додире уморних руку,
али вечерас без кошмара.
3.
Јесам ли ти рекла
Често се губим
У класичној музици
Има дана када
Слушам Бетовена
Најчешће Елизу
Заборавим ко сам
Мислим о мислима
И о бесмислима
Јесам ли ти рекла
Волим квалитетних
Петнаест минута
Хладног туширања
Јесам ли ти рекла
Волим овај живот
Дали су га мени
Био је испуњен
Разним путевима
Само сам ја њима
Крочила нико пре
Нико после мене
Јесам ли ти рекла
Волим другачије
Видим другачије
Нису ме стављали
У мале калупе
Испуњене само
Прљавштином света
А видим доброту
Тамо где је нема
Јесам ли ти рекла
Плаћам за трен среће
И остављам бакшиш
Кожа ми прекрива
Многобројне ране
Ако сам ти рекла
Заборави ово
Изгубљени смо у
Вртлогу времена
И више суштински
Ништа није битно.
4.
Умеш ли да грлиш витраж?
А планински венац?
Вечерас се прошлост
распада у делове.
Вечерас сам комад прошлости.
Парче бола и ужаса.
Држи ме као балон
од сапунице.
Држи као дете бубамару.
Не дозволи да ти побегне
једна једина распршена честица.
Комадићи стакла извучени
из прошлости могу да те посеку.
Немој марити за то.
Колико год било тешко,
обећај да нећеш отићи.
Уморна сам од одлазака.
Буди један од ретких који остају.
Дајем реч да ће будућност
бити мозаик.
Мозаик састављен од боја
које ти бираш.
Само нека не буде пун
боја прошлости.
5.
Миришеш на свежину океана,
на слободу бунтовничке младости.
Миришеш као летњи фестивали
и као најчистији ваздух на планини.
Миришеш на опрану постељину,
на морску со и шкољке из дубина.
Миришеш као отопљени глечер
и као свеже покошена трава.
Миришеш на још незачети живот:
мужевно, сладуњаво и невино.
Освајаш ме, јер миришеш као ти.
6.
Сувише се трудим
да ти се допаднем.
Знам да то још ниси схватио.
Узалуд је будим
рецитујем. Хладне
руке ми не би прихватио.
И обгрљен крилом
мојим, ти би оплео
по мени, ја не бих вратила.
Пусти тужне песме
да ти певам, јер знам
њихов тон. Дозволи да волим.
Ако ни то не смем,
нека је проклет дан
мојих јада, мука и боли.
7.
Једном сам чула зов јелена
и отрчала да га спасем.
Ноге су му биле везане
дебелим канапима.
Немајући чиме да га
извучем из невоље,
завукох руку дубоко у себе
и извадих црвено парче
које још увек беше пулсирало
на мојим голим рукама.
Разбих га пред јеленове ноге,
те комадићима пресекох
огромне конопце.
Кад осети слободу,
јелен отрча својој срни,
не увидевши количину
воденог бола у мојим очима.
Делиће свога црвеног друга
прикупих и привезах канапом,
али већи комад остаде.
Оставих га за собом
да ме сети да се воли
или целим бићем или никако.
8.
Песници су деца
која слободно трчкарају
по маштовитим мислима.
Песници су фармацеути,
јер производе лекове
створене за сваког,
а на себи су их тестирали.
Песници су лекари
који знају да лече душу.
Песници су земљорадници
који пажљиво сеју
речи на празном папиру.
Песници су и поштари,
јер преносе те речи
кроз свет.
Песници су туристи
који обилазе целу
куглу земаљску,
а нису отишли даље од роднога села.
Песници су пси луталице
који проналазе скровиште
у својим песмама.
Занимљива географија
Шапутала сам са снежном вилом
где ме све мисли нагоне и воде.
У једном трену крстарим Нилом,
у другом чак на Хималаје одем!
Онда обиђем Пиринеје,
Кавказ, Карпате, Алпе, Анде…
Ујутру миришем на орхидеје,
увече спремам чај и обланде.
Запалим ватру, узмем гитару.
Већ сам на Хавајима или на Куби.
Повремено свратим у Сахару,
па пресадим кактус на Аруби.
Тако је чудно у мојој глави.
Где ме све мисли одвести неће!
Загњурим у јастук плави,
и лепо не знам шта ћу од среће!
Аутор: Ивона Савић