МАЛА, САЊИВА АПОКАЛИПСА
У ноћи снажног и живописног месеца
седела сам на тераси, на плишавом и меканом јастучићу
и погледаном тако непрегледним
окретала сам се ка најбеличастијим звездицама
Припремале су се за починак
и остављале пространи небески свод
човековим сновима и стиховима Дивног
Месец је први повео све звезде ка скривеним величинама
огласио се последњим беличастим зраком
и корацима сасвим непојавним и присутним попут шумова сутона
Спустао је свој ореол
ништа га није могло узнемирити
имао је своју жељу као мисао и походио је
месец нема инат
он је живопис и епика
На обронку свеже покошене ливаде
покоја биљкица плесала је још
тата је знао за њихову веселости моћ
и није их узнемиравао
посматрао их је
тата је попут ветра
погледа понекад тако близу окренутог
ка ватри
Душеван, духован, осетљив
такав је он
Он често каже када олуја се спрема
иако ми не верујете, познајем ја облаке
познајем масноћу, облике и начине
на које се сукобљавају
У ноћи благих мириса и песама
када нема лавежа
и само гитара чини звук
сањива је мала апокалипса
Чекајући да живопише све ликове
неразливене којих се људи
из светих књига
ипак не сећају
ЕНТЕЛЕХИЈА
Ако треба остаћу будна
по звезданом небу писаћу
ослушкујући како са поља милости
прилазиш ми и твој ружичњак
остаје насамо са својом сетом
можда сном
ако треба
најдражих ми свитања
и поноћи најлепше оставићу
не би ли само зрак – кап или јецај
твој дошао до мене
само руке твоје
могу да задрже моје мисли
и све што долази до њих
не би ли их затровало
отрови ће ућутати
сахрањујући сами себе
у незнању оглувеће
и биће дуга туга
неће чути тебе
неће
само ћу довољно храбра бити
да сахраним одавно осушене жеље
и да их не заливам и не гајим више
вероваћу у себе
говорићу довољно храбро
да би могао да се појавиш ти
и у простору који ти поклањам
да заувек имаш слободу
ако треба
престаћу да будем биће
и сестре моје постаће орхидеје
моје другарице ластавице
и твој ружичњак имаће мене
заувек мене
ОБЛИК СЈЕДИЊЕЊА
Сада су све
столице празне
украшене бојама
срећника или усамљеника
сада не постоји
равнотежа ни прича
ни сан ни илузија
само моћна привлачност
наших разлика
моћна као симфонија
претворили смо се у кишу
а нисмо настали од ње
кишу која храни облаке
и зато су облаци лепи
они су степенице за бесмртнике
сада сам пронашла дрво
дрво мог прасна
дрво које говори
и милост је бити гост
на сцени где су речи
бриге лутања и немири
тако мали и безначајни
ЦВЕЋЕ ПРОЖДИРЕ СВОЈУ СМРТ
На врху чежње
потиру се љутити ветрови
илузија је снажна
када не постоји
на врху чежње
цвеће прождире своју смрт
заклао нас је један дан
дрхтав ми је глас
мења спокој мог тела
морам да одрастем
да не изгубим пупчану нит
која ме повезује са мамом
на врху чежње
сазнајем
мој пријатељ се преселио
у лепа и цветна
рајска насеља
не плачем јер
поезија прождире моје сузе
сутра је његова сахрана
сви ћемо дуго патити
чезнути нећемо
на врху чежње
пупољци спремно
дочекују земаљског
уморног и младог
двадесетдвогодишњег путника
неме су и суморне цвећаре
гробља – аеродроми – болнице
сви се припремају за погребе
замишљајући како ће изгледати
и њихови сопствени
ТРИЈУМФ
Када месец се већ
појављује и зраци
не одлазе на починак
облећу га
независне птице
оне тако
богослуже
Биографија аутора:
Јелена Љубеновић рођена је 1995. године у Алексинцу. Објавила је двојезичну збирку песама ХОД/ The Walk /ﻗﺪم زدن у издању Књижевног клуба Мала Птица. Њена поезија превођена је на енглески, немачки, арапски, фарси и турски језик. Дипломирала је на Православно богословском факултету Универзитета у Београду. Представник је Интернационалног Института за мир и религије Ком (Иран) – International Institute for Peace and Religions of Qom, Iran (IIPR) у Србији и на Балкану где је и амбасадор за културна питања. Тренутно живи и ствара у Београду.
