Представа Главни јунак Управо је ступио На позорницу. Госпођа Смрт је ту. Пред нама И нашим уплашеним очима. Чује се крик. Један снажан вапај, И молбе да ова Ужасна реалност Угаси своја светла. Макар на тренутак Спусти своју завесу, И заврши представу. Црна завеса пада, Али комад није готов. Трагедија је постала жива. А ми смо њени глумци. Ово није глума. Јер не играмо добре улоге, Већ умиремо Као трагични јунаци Једне од најпознатијих трагедија, Чије је име Живот. Неко је помешао конце. И марионете У дечјим позориштима Су постале вуду лутке. Оне живе, са осећањима. Могу да плачу, Вриште и осете бол. Али не и да се смеју, Јер срећа им је одузета. Тихо и насилно, А опет неприметно. Даске које живот значе, Пуцају и савијају се Под оштрицом времена. Није она главни јунак, Јер на крају представе Добро ће победити зло, А јунаци ћемо бити ми.
Сузе Све сузе света Не могу бити довољне Да исплачу светску бол. Да исплачу сву крв И свако живо биће, Које никада није ни отишло Са нашег тла. Јер како неко може отићи Ако се нисмо опростили? И има ли зло свој крај? Да ли се то Мефистофелес И један подли Воланд Са својом дружином, Тако похлепно играју нама? Скупљају наше сузе У малене теглe, А онда се смеју њима. Газе наша срца, Уживајући у свој тој Његовој ужеглој црвеној боји. Или смо за пропаст нашу, Кривци само ми? Можда у сваком од нас Чучи и шуња се Један Мефистофелес или Воланд? Зашто смо им били дружина? И шта је људе навело Да пожеле бити толико похлепни? Грабили смо за сјајем и гламуром, А сада не стижемо да покупимо Све сузе овог света, Које су олује спрале заувек.
Аутор: Aлександра Вукић