*** Ноћас сам сањао опроштај како љуби истину као жену. Месец од порцелана накривљен над брзином Старења шапутао је да ја у односу на себе не мирује(м). Негде у потиљку космоса, у дубине неистражене свесности, око последњег неурона светлости кружи планета надања, на којом слободном вољом умире бесмртни Бог искупљења. Кожа и кост само су дурбин кроз које око гледа, не би ли иза хоризонта црне рупе нашло душу која грли. Кроз облак од дима пројектује се лице љубави. Мире се супротности. Мачка и пас као сестра и брат дочекују свитање. На брду тек рођени старци исплакују осмехе. У белој, покошеној стварности проналазим себе. Ћутим на свим језицима исто. Све је добро...
*** Грлио сам осмехе љубио пса у уво шетао са сенкама и пијан играо уз блуз. Једна ми је песма родила прву кћи. Надао сам се да ћу до сада зору измирити са сутоном. Штета што су препоносни да би се састајали на месечини.
*** У друштву мртвих песника осетићеш први пут како ти мисли миришу на кишу. Схватићеш да си само трен између две нејаснине вечности и да је искрени осмех жаби једини доказ да си заиста живео. Како би припадао свету, мораш да будеш свој. Тада разумећеш да све што тече довека је непроменљиво и да се највеће тајне универзума лукаво башкаре на леђима мрава. Мале тек толико да од њих зависи васиона.
*** Пустићу те из уста као реч Обећавам Пустићу те из уста као реч кад са тебе скинем све што је око скрило од страхова и мачева док на крају не останеш гола као истина. Без речи чућеш све оно што су преци заборавили да забораве и што ће једном знати и унуци твојих унука. Пребрзо и преспоро у исти осмех стаће сва она јутра која су чекала да трен постане вечност пре него што опростиш оно што ја себи никад нисам могао. Истину.
*** Признајем! Једном у трену додиривао сам мрак у коме си публика тек лоше одигране представе. Још тада јасно видело се да хвалоспев сунцу не долази из грла у коме умиру пчеле зато и не умем да волим оно што се из празне колевке преноси у празан гроб. Да сам знао нетремице као мали песник да гледам рађање сунца у оку које се смеје, никад не би научила да волиш сваку порушену кућу одавде до Непала и у њима тражиш несломљене речи од неколико иди или неколико остани за кутију тајни на чијем си дну наду положила. Никада нисам волео што остајем у намери да одем и што одлазим да бих се враћао игри лисице и принца, у којој боја жита најбоље пристаје очима које плачу. Да не завршим без поенте Од мене никад нећеш чути да сам волео само себе, док су ме васкрсавали аплаузи одушевљења. Кад то будеш спознала, Разумећеш колико ни ова песма никада није била о теби.
Адаму Антропос, теби говорим. Твоји су преци никли из блата и нису разумели да су једнака деца сунцу. Упамти, меридијани само другачије косе светлосне трске. С оне стране екватора идентично плешу непрестани часовници живота. Пусти да те таласи понесу тамо где извиру душе. Да сам којим случајем трава под босим ногама твоје вере, љубио бих свет у коме су риза, хиџба и касаја нијансе фениксовог пера, истински обојеног јединством. У раширеним длановима капи свих кишница нећеш наћи крв проливену из освете. Гануће те мајчина суза сажаљења и њено јутро као поклон пупољцима, из чијег се нектара рађају рањена деца пролећа. Погледај небо у коме се огледају очи од постанка. Зар не видиш да је ген истине свих истина осмех за чијом суштином трагаш у звездама, а чији облик не препознајеш на срцу. Када земља једном прогута уздах постојања и слије расуте делове слагалице у грумен ваздуха, та слика једног имена назваће се Човек. Васиона ће опростити бачено време ишчекивања, Молекули стално освртање у празно, док ће Сада струјати заувек. Да ли ћеш тада моћи себи да опростиш?
Биографија аутора
Стефан Лазаревић, песник и васпитач из Свилајнца, аутор је две збирке поезије Из дубине и Мали бескрај. Лауреат је бројних фестивала поезије широм Европе и заступљен је у више од тридесет песничких зборника. За себе каже да је у вечитим миграцијама ка бољем ја.
