Пролеће је увек у мом срцу – поезија Немање Илића

Немања Илић, рођен 10.9.1989. године, Нишлија по свим параметрима, Далматинац и Заплањац. Када су у питању песме и приче, ту се умешала стара метохијска крв врела, па су ми дела мила. Дипломирани правник, песник и насмејана особа. Инспиранцију проналазим у животу, песмама, свом љубавном животу, друштву, годишњним добима. Највише пишем кад замирише липа, ране јесење јабуке и падне први лагани снег.

Не тако давно, 2011. године, објавио сам књигу, збирку песама и прича: „То мало пролеће“, у издању Књижевне омладине Србије. Добитник сам бројних награда и признања за своја дела, али не волим да се хвалим, пуштам друге да суде о томе. Када бих их набрајао, било би монотно. Поменућу само да су две моје песме објављене у два зборника која ми много значе. Први је: „Стопама Алексе Шантића“, мог омиљеног песника. Песма „Волим те“ је заузела своје почасно место у њој. Друга је песма „Гркиња“ која се нашла у зборнику који је поринут у Плаву гробницу.

Члан сам Књижевног клуба Филозофског факултета од првог дана, настављам и даље да стварам и чувам писану реч.

Шарлотка

На обали Неве, у бунди од нерца,

њена коса плава лелуја.

Испод шубаре те, њена лепота ме је заробила.

Мирише на руску зиму и шарлотку од јабука раних јесењих.

Мирише, тако лепо мирише.

Ја је гледам, ни снег ми ништа не може.

Гледам је и чекам да се окрене, али она се не окреће.

Кога тако дуго и жељно чека? Кога?

Козака са Урала? Mорнара са Балтика? Pибара са Ладоге?

Окрени се, Ањушка Димитријева Владимирова, окрени се, молим те!

Јака је руска зима, пођимо на чај и боршч.

Ањушка Димитријева Владимирова моја.

Не могу, Сергеју Андрејевичу Кожурхине, не могу са тобом поћи.

Мој драги ће по мене доћи, доћи, сигурна сам. Писао ми је из далеког Сибира.

Само да се рат заврши и ето њега, на коњу белом и јаком, доћи ће он, видећеш.

Само да се рат заврши, да Бели победе, да нам се врати монархија. Ја сам грофица,

свог грофа чекам. Да ли ће доћи, да ли ће, Сергеју?

Исплела сам му џемпер и вунене чарапе,

направила му шарлотку са најлепшим јабукама.

Сипала сам и мало вотке да га угреје. Где је мој гроф?

Ањушка, твога грофа више нема, Црвени су сада главни.

Хајдемо за Константинопољ, сад је Русија у мрак пала.

Тамо ћемо испочетка почети, ал Русија неће из мрака никада устати.

Превер

Ја бих извео В на вечеру, лумперајку у кафани и на крају, на кеју рецитовао Превера, читао Достојевског, са њом Ану Карењину на књижевним вечерима бранио. Као Моби Дик , вечита енигма живот да је, решење бих нашао у прореду слова. Харпун би ми перо било, а стална бол песничка крв што ври, ледена као север, узбуркана као океан. И да немам папир, мастило и перо – писао бих и причао гласно. Да ми глас одузму – шапутао бих, прстима преносио. Прсте да ми пребију и у самицу грдну баце, нож у тучи љути забију– мени ништа не би било!

Јер бих тамо, негде далеко, тебе као у сну гледао, обучену у стари кафтан и са мирисом јабука и цимета, како према мени корачаш. На вечеру и лумперајку бих те у кафану малу водио, а на кеју Превера рецитовао. А онда се нежни примакао, загрлио и нежно шапутао да ће увек твој анђео доброте бити, твој чувар и добра душа, онај коме се хвалиш и никада не јадаш, јер за јаде ти и не знаш. Ти си под срећном звездом рођена, моје је само да тај жар никада не угасим.

И када ти Превера рецитујем и као дете будем, ти ћеш се слатко смејати, аплаудирати и срећна бити, јер за лоше ствари постоје други. Ти увек весела буди.

И нек ти ове речи путоказ буду, мој циљ се зна, а мој пут је пут твоје среће. Судбина сама своје војнике бира, не дозволи да други твој живот води. И кад ти на кеју Превера рецитујем..