У организацији Анбокса (UNBOX), хаба иновативних едукација, одржана је онлајн књижевна дебата на тему У систему и ван њега. Учесници су били Весна Капор, писац и уредник књижевног програма у СКЦ Београд, Милош Јоцић, асистент на Одсеку за српску књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду и Игор Перишић, књижевни теоретичар и виши научни сарадник Института за књижевност и уметност у Београду. Дебату је водила Милица Вучковић.
Учесници су разматрали каква је позиција књижевности у односу на систем данас, а каква је била кроз историју, где се налази свет на релацији између утопије и антиутопије, а дотакли су се и кризе читања и начина на који се у овом веку користи књига.
Весна Капор је на почетку изнела гледиште да живимо у антиутопијском свету, али је нагласила да није за књижевност која се налази у једној или у другој крајности:
Мислим да је свету увек потребна и она друга, блага реч и да у сагласју између те две крајности ми као књижевност и као људи који живимо уметност треба да живимо и балансирамо.
Игор Перишић се сагласио с тим да је потребан баланс између две главне струје, али се није и с тим да смо у антиутопијском свету:
По природи сам епистемолошки скептик и не бих унапред говорио о томе какав је историјски ток нити мислим да људски ум може да предвиди како ће историја да тече, и увек смо у таквим ситуацијама имали неке тоталитарне покрете, од комунизма преко фашизма до националсоцијализма.
Додао да највише воли да не живи ни у једном од та два света и да воли старомодни начин причања приче, где се сусрећемо са исконским гласом својих предака и где је заступљено смирено приповедање.
Милош Јоцић је дао прецизно објашњење разлике између утопије и антиутопије, нагласивши да је кључни појам антиутопије антихуманизам.
Антиутопија је само нека слика друштва која на површини изгледа утопијски, али је дубински у ствари антихуманистичка, рекао је Јоцић, па додао:
Занимљиво је да, уз то, друштва која на површини изгледају одлично, где је све чисто, лепо, веома су технолошки напредна, нема ратова и глади, али суштински нешто не ваља, а то је управо античовечност.
Истакао је да је карактеристика европских антиутопија одрицање од своје индивидуалности, осећајности и слободног мишљења зарад материјалних богатстава.
Саговорници су разматрали и утицај два антиутопијска правца, орвеловски, где се влада страхом и скривањем информација, и хакслијевски, где влада преобиље информација у којима се губимо, односно о њиховом утицају на данашњи свет.
Капор је изнела став да данас не постоји један, већ више система, где свако има свој систем, за разлику од тоталитарних система, када је био форсиран један јединствени:
То какво је наше време знаћемо тек за сто година, јер смо сада углавном затворени у неким индивидуалним егоистичким сферама.
На тему утицаја књижевности, Перишић је истакао мишљење да се удаљила од своје изворне функције:
Књижевност је пре свега била митхос, односно реинтерпретација оног постојећег у антрополошком коду, јер нема ту неких нових прича и не можемо измишљати топлу воду, не у смислу као што је хтео постмодернизам па је дошао до граница нечитљивости, односно до тога да не можемо да се снађемо у томе шта је изворно причање приче, а шта јалово препричавање.
Он је навео Борхеса као једног од криваца јер се књижевност одмакла од оног што је била више од две хиљаде година, али и да су антиутопијска дела, без обзира на мањак уметничког квалитета, успевала да остваре комуникацију са читаоцима.
Јоцић је нагласио да није сагласан са општом оценом да је данас време кризе читања, било у смислу квантитета, било квалитета. Изнео је да постоје бројне научне студије које показују да у овом веку процентуално највише људи чита:
Често срећем људе који долазе из различитих сфера и који читају фантастичне ствари, и то их читају веома промућурно. То су људи који неће читати нпр. нову књигу Кије Коцкар или Зоране, иако ништа против њих засад немам, него читају Пекића, Велбека, сјајне класике, читају Џојса и свиђа им се, наводи Јоцић па изводи закључак:
Мислим да књижевност у том смислу није изгубила ту комуникативну улогу, али се јавља други проблем, а то је читање треша. Ја се први јављам да читам тзв. треш и не верујем у поделу на високу и ниску књижевност. И љубић или кримић могу да буду високо дело, где би једини критеријум требало да буде вредност дела.
Он је оценио да се криза читања крије у томе што се књиге читају само како би се људи анестезирали од околине, а не како би се еманциповали, односно да попуне слободни простор без икаквог менталног ангажовања, из чега је извео закључак да је управо кључ у суптилности управљања над људима, јер људи могу бити незгодни уколико им се нешто забрањује.
Када је реч о отпору кроз књижевност, Капор сматра да је страх од система заступљенији код становника мегалополиса, али и да ми нисмо у тој категорији. У том контексту је поменула говор Солжењицина, који је изнео тезу да иако постмодернизам пуца, људи по сваку цену желе да наставе да му служе.
Перишић је, позвавши се на књигу Крај културе Ерика Хобсбаума, дошао до закључка да је књига нешто што је трајније од било ког електронског записа, али да увек постоји могућност промене форме читања, као и да је предност данас у односу на тоталитарне системе што се може доћи до много више књига.
Јоцић истиче да је битна мањина људског рода која је посебна:
Често очекујемо да сви будемо Андрић, Црњански, или да сви будемо генијалци, али сви битни догађаји у историји човечанства десили су се због неартикулисане мањине. Француска револуција је настала када је неколицина људи напала затвор Бастиљу. Историјски документи показују да је највише хиљаду људи било у том нападу, што уопште није велика количина. Нешто што ми се данас не свиђа то је што се нечија индивидуалност и посебност дефинише кроз то шта ми читамо, каже Јоцић па додаје:
Није одлика нечије индивидуалности шта читамо и шта гледамо, већ на који начин тумачимо. Велики писци су били само хиперперцептивни људи, а не пророци.
Као добре примера тумачења догађаја навео је Достојевског, који је у убиству зеленашице које је починио неуспешни песник, што је тада била јако популарна вест, видео и дубљи смисао догађаја, као и Џојса који је једну од најзначајнијих техника књижевности и ток свести добио од данас минорног француског песника Едуара ди Жардена.
Поводом догађаја, за наш лист Милица Вучковић је изјавила:
Одлучили смо се за дебате, јер су оне занимљив начин размене мишљења, увек може доћи до неких укрштања, а у томе и до нових увида. Такође, идеја нам је и да учеснике дебата мало више представимо, иако је већина њих препознатљива, или сасвим потврђена у области којом се бави. Нарочито занимљива предност ових дебата тиче се гледалишта, јер гледаоци могу да постављају питања и дају своје осврте у коментарима, што подржава емитовање на Јутјубу. Прва дебата била је са писцима за децу, разговарали смо о њиховом детињству и књигама за децу, ова је намењена одраслима и разговараћемо о литератури која описује свет и систем у коме живимо – да ли смо у антиутопијским остварењима, који писци су о томе највише говорили, чијим се визијама приклањамо и сл. Следећа ће опет бити за децу, тада ћемо водити дебату о фестивалима за децу. После ванредног стања одржаћемо овај вид окупљања, али у проређеним терминима у односу на ове ванредне.
Наредна онлајн књижевна дебата ове организације биће на тему дечјих књижевних фестивала.
Аутор: Стефан Миленковић