PLATONOV FEDAR Dimitrije, zagrlila sam te I krilima pluća poletela oko tvoga – Srca – okačenog o list mlade breze Devojčica sam bila – Prvi put zaljubljena Sećaš li se – Starče Čudne istine iz naših očiju Vidiš li onu povijenu brezu Nacrtaću – Da ne zaboravimo Ono što se krišom rasejava po Hadu Zanesena pesmama po filozofiji Platona U san sam brezu zasadila A ovoj se nikada nisam vratila Priznajem Zgrešila sam Bila sam voljena i volela sam Sad mi preostaje kovčeg ništavila I slika breze pod kojom me nalaze I preskaču mrtvu. A ti, sedokosi, Koju granu čuvaš za odstrel?
TIHOKAZ Budi me bilo slabosti u duši Reči su švrljale među urlicima ......Obzorje nemog suzopada Prodoran odsjaj oblaka iz oka Strahom crtan grč – Pocinkovan osmeh Sve me je navelo da se preletim Obojim srce akvarelom neba Ideja leti ka zvezdama – Život koji tugu prihvata Radost upija i pretapa u dugu *** toliko lepote u jednom oku u drugom tuge nalik na jesen podrhtavanje kišnih latica pretapa slike u svemir duše
U NOĆI Tu u noći Ne vidim Ti lik … Rascepaću draperije Polomiti sve prozore I raspeti bol-vidike Do sićušne zvezde Zvezde … Da obasjam, oh! Najlepšu Da užarim, joj! Jedinu Nikad znanu Iznedrenu Istinu i Spomen-tajnu Da O tebi Tebi-sebi … Zatamnjeni Neshvaćeni Maskom skriti Ti Čudesna Biser-čari Ti Živote Tu u noći…
ZABORAVI Sve u šta sam verovala uraslo je u tromu paučinu ne vredi kidati mrežu ni juriti okatog pauka ako zažmurim razmeniću je za paperjasto gnezdo u raspetoj krošnji oblaka . zenica sanja u toplom oku iščezloga svetla
SNENA JAVA Sanjam da sam krilo koje maše a ne može da poleti. sanjam da sam roda koja kljunom zakopčava led. ....................ne sanjam jesam ptica.................. koja smelo ispada iz gnezda i obleće svet u rumenilom bola nadahnutoj magli
SASVIM PRIRODNO Šireći krila Ptica odmerava carstvo Evo Rasklapam misli Ono je ravno beskraju *** Decembarski sneg leprša a zemlja ga hladno otima
I BÎ… Kapi su jurnule iz ponoćnog neba odigrale ples na mojim uvojcima zenice ih razliše u začuđeni tok jutro molim da ih vrati među svoje odmah ću ga proglasiti pesmom o ovoj noći ni reči ……….eto……………..
REKVIJEM OD STAKLA Bila je noć. Bila je tiha noć. Bila je prekrasna tiha noć. Bila je prekrasna tiha noć od stakla. Bila je prekrasna tiha noć od stakla koje je puklo. Bila je prekrasna tiha noć od stakla koje je puklo da bi preneli moju smrt. Bila je prekrasna tiha noć od stakla koje je puklo da bi preneli moju smrt pod zatvoreno nebo. Bila je jedina tiha noć od prekrasnog stakla. Bila je. Staklo se rasprslo na unapred poznati broj zgaslih lampiona.
NEŽNO NESTATI Padala sam sve niže i niže dok nisam ugledala sebe . Tada je od straha ona utekla u nebo
Izvor: Marina Adamović, Cirriculum Vitae (2011). Nova poetika: Beograd.
Biografija autora:
Marina Adamović rođena je 1962. godine u Nišu. Upisala je studije Francuskog jezika na Filološkom fakultetu u Beogradu 1980. Naredne godine je odustala, jer nije verovala u sebe. Ubrzo upisuje Pravni fakultet. Multipla skleroza odigrala je bitnu ulogu u njenom životu i stvaralaštvu. Vezala me je za ugao ćelije, ali BAŠ TU, dosta pišem. Napisala sam više od dve hiljade pesama. Objavila je dve samostalne zbirke pesama: Cirriculum Vitae (2011) i Psiholedija Minijature (2012) u izdanju Nove poetike. Njene pesme trajno su se naselile i u nekoliko grupnih zbirki THE REST 1, 2, 3. Usledila je haiku zbirka u digitalnom izdanju. Član je Udruženja književnika i književnih prevodilaca Niš,Međunarodnog udruženjaumetnika Bar,Udruženja Poezija SRB Kruševac. Bavi se humanitarnim radom.
