Страх. Докле год је он владар човековог бесконачног ума и тешке, рањиве душе, најбољи савезник и највећи ослонац биће му лаж. Онда, кад нестане страх, долази истина. Али која? Чија? Права? Може ли се сада веровати тој души и том уму који су, вођени страхом, лагали? Онда наступа рат? Да. Игра? Велика игра.
Успон, пад. Велики успон, мали пад, мањи успон, већи пад… Врх, дно. Круг. Вечити круг који има свако. Круг једнако звезда. Звезда једнако сан, жеља, надање, вера, срећа. А шта је недостижно за нас? Шта упркос свему остаје далеко у нашем погледу, немо у нашим речима и скривено у нашим мислима? Па управо оне – звезде.
Девојчурак се игра кругом. Кружни хулахоп лагано врти око свог тананог струка. И ми се тако играмо својим кругом? Играмо се. Искушавамо ту срећу, покушавамо да досањамо сан, да очеличимо наду коју наш круг носи. Играмо се. Свакодневно. Не престајемо. Никада. Али, и веселој девојчици у свиленкастој хаљиници боје сувог ситног песма, са разнобојним туфницама и са венчићем од нежних белих цветова уплетеним у несташне власи њене дуге црне косе која је сушта супротност њеном бледом лицу и која је исплетена у две мало разбарушене, али ипак уредне плетенице, кадкад испадне хулахоп који је лагано вртела. Девојчица је тада побеђена? Игра је готова? Није. На њеним тананим, чистим длановима остало је црвенило. То црвенило сећаће нас на круг који смо испустили, на нашу звезду која је остала недостижна, нема и далека…
Сећаће нас на давно изречене жеље и сневане снове које смо изгубили. Остала је успомена. Можда је и боље да од свега остане само успомена. Можда је боље да делић сна остане неиспуњен, делић жеље недоречен. Ако нам се све испуни, престаћемо да сањамо и да желимо… да се надамо… Да. Зато, остај недостижна, моја звездо! Не проговарај, остај нема! Иди, далеко! Али опет, буди ту. Дозволи да делић твоје боје заувек сија у мом оку попут искрице пламена који се лагано гаси. Трепери и даље негде тамо, далеко, али немој се угасити. Дозволи ми, животе, да вечно вртим свој круг! Дозволи да чувам ону успомену и црвенило на рукама. Али немој, звездо моја, побећи. Обећај!
И ако ми побегне сан, и ако заувек испустим свој круг, ако моја звезда не испуни обећање, остаће успомена… Где? Ту. Зажмури. Све је црно. Зар црно не представља успомену на ону тмину у којој је лежала моја звезда, твоја звезда, свачија звезда? Не сетиш ли се оног мрака који ти је био пред очима када си накратко остао без круга?
Остај недостижна, нема и далека, моја звездо, али остави ми успомену!
Тијана Стевановић