LETNJA OMAMA Letnja omama, ti i ja govorim ti ono što želiš da čuješ magija na zadnjem sedištu auta Telo na telo, kulminacija Lukave usne, na vratu privezak Međusobna kleptomanija poljubaca Prazna boca, ne znam ko si, ne znaš ko sam. Mogu da ti ponovim, iako ćeš zaboraviti, Mada da ti priznam, nisam ni ja dobar sa imenima, ali koga briga, ovo je ionako avantura, blagoslov i kletva, impuls kratkog intenziteta, bez imuniteta, glavom bez obzira. Pitala si me ranije da li verujem u čuda Okrenuo sam glavu, nisam odgovorio, Samo se blago nasmešio i pogledao u retrovizor, nisam nitkov, da te lažem, ne ide mi u prilog, ne dajem sebe u zakup, nisam pravljen na taj kalup, na kraju krajeva i sama znaš krajnji ishod. Koji ti je srećan broj? Moj je trinaest iako od mene nema većeg baksuza, sad sam trezan, pa postavljam glupa pitanja, ne zameraj, izdrži do svitanja, pa palimo svojim kućama, mada možeš i kod mene, napraviću ti doručak u donjem vešu, ne brini, neću ti namazati paštetu, Gručo Marks mi visi na tapetu kako baca Dilanu pištolj u letu. U redu, hajde da se pretvaramo da smo par, na jedan dan, ova letnja omama uzima mah Hajdemo dok se još nisam predomislio, ne znam šta znači izvini i da ne bude posle da te nisam ponudio, pa šta bi bilo kad bi bilo, neka sve ide svojim tokom, pa šta će na kraju od nas biti, videćemo… možda neki osećaj uhvatim i u tebe se zaljubim.
TUĐA IMOVINA Nasukan na brodolomu svojih misli, pod okriljem zvezdanog zagrljaja, sa potonulim očima ispijaš gorčinu iz napukle flaše bez dna, istu tu gorčinu koju očajnički pokušavaš da ispereš iz ustiju. Srećan u svojoj nesreći, kiselim osmehom daješ imperativ bledom licu na kome je naslikan poraz. Da li osećaš tenziju? U srcu tihu represiju? Dok sam gužvaš postelju, nema glave na ramenu, voleo si pogrešnu osobu, sebe bacio u dubiozu, svesno se nalivaš nervozom, daješ sebi nepromišljenu dijagnozu, gubitnik na domaćem il’ tuđem terenu, lažno tapšeš sebe po ramenu. Diriguju ti ritam života, imaginarni orkestar, vreme curi ko Dalijev sat, juriš da ga stigneš, samo što je uvek korak ispred tebe, ne beri brigu, ako ti je za utehu, svakako ćeš prvi dočekati finiš, mada nemoj o tome puno da misliš… Smeđi pramen, čupaš sede, cepaš nebo, innuendo, krešendo, no tiempo pendejo. Surova proklamacija, ispečena pa izrečena na tanjir servirana, ne ustručavaj se, nije gnjecava već jestiva, teška za gutanje istina boli, nije ni čudo što se izbegava, ne budi balegar. Znam kako je kad si tuđa imovina, emocije na prodaju, stavljene na aukciju. Ko kupuje? Po koju cenu? Prvi put? Drugi put? Treći put? Prodato! Povodac na vratu, dao zakletvu novom gospodaru i sebi lažnu nadu da je tvoj instinkt ovog puta u pravu, pa ključ u bravu, ali nema rezervnog pod pragom. To malo što je ostalo nije urodilo plodom, još jedan brodolom, sa jednom nogom u grobu, goste se tvojom teskobom, nevesta u belom otišla je nekom drugom, izdajom zakucala poslednji ekser na kovčeg, na početku beše čovek, naposletku spomen, opet. Bio si prosek, diverzija za beg, terapija za tuđi ceh, srce probija grudi, za savršen zločin, savršen alibi, maske su pale, spustite zavese, molim za aplauz, svršen čin, đavo je odneo šalu, a izigran si ti, i na kraju ko je tu kriv? Svoj a tuđi, tuđi a ničiji, ničiji a svačiji, božje vanbračno dete, izašlo na pogrešnoj stanici, kako zna i ume da se snalazi, vreme prolazi, bol u intervalima dolazi, pa odlazi, pa se ko bumerang vrati, za vrat uhvati, pa krene da davi, dok lice ne poplavi, drži te u šaci, zgnječi pa baci, pasivna agresivnost mržnje i ljubavi.
IZGUBLJENI U PREVODU Dekonstrukcija misli, zagonetka od hiljadu i jednog dela, infinitna sekvenca, zapremina tela, još jedna čaša, popijena na iskap. Nezasitost ljudskog bića, iskrivljena slika. Gola bludnica u krevetu ruga se podanicima. Iskaš da budeš, no ne bivaš. Kušaš plodove života, košulja ti je tesna, faca besna, duša presna, egzistencija zamotana u parčetu papira, tvoja golgota unapred inscenirana, izrežirana, čeka da bude sprovedena, od nebodera do tla koja si tačka pripadanja? Sva tvoja ćutanja, kiselim osmehom pomnožena, tupim pogledom dokrajčena, strahom utrostručena, gola ramena sležeš ravnodušna, nisi vodonoša, budi sebi podrška, ako nećeš, idi dovraga, do moga, zaboga, dabogda. Mnogo toga je rečeno u tami i tišini koja je zaglušujuća, zidovi svedoci, sudija i porota, osuđenik kriv po svim tačkama optužnice, bačen u tamnice, samice, na rukama lisice, u zatvoru svog uma, uvertira do stramputice, krivim putem do cilja, batali se, raskoračni stav, odmakni se, sloboda nema cenu, zato oslobodi se. Trka sa vremenom, tlo je klizavo, pucaš na visoko, a padaš nisko, samo prizemno, sinko, biti statista u sopstvenom životu, ne igraš na sigurno, okreni igru, ruski rulet nipošto, niko se spreman nije rodio, David je Golijata, a ti bitku, britkom sabljom, dok gaziš blato. Prost si čovek, a ne voliš reči proste, u zečiju rupu svojih osećanja već jednom zavuci se, pod kožu uvuci se, sa ljubavlju ogrni se, tlačitelju svog bića vreme ne leči ožiljke, izgubljen u prevodu, sa iskrenošću prema sebi preko reke prevedi se, saberi se, uberi cvet, kupi kartu za let i izgradi sebi svet.
KAD ODEM Kad odem, otišo sam Ne vraćam se, ne praštam Kroz prste neću da ti progledam Nije mi žao što ću da te razočaram Rečima razoružam, pa te iz života oteram. Kad odem, otišo sam Za sobom ne ostavljam mrvice Palim mostove i skrivam tragove U prošlost moje noge ne zalaze Ne puštam korenje, ne rastu stabljike. Kad odem, otišo sam Budi sigurna, to surova je istina Prazna jazbina, nema domaćina Samo pokoja uspomena je skućena Blagovremeno biće zaboravljena. Kad odem, otišo sam Ne postavljaj uzaludna pitanja Ne čekaj i ne očekuj, jer vratiti se neću Svu nadu zapečati krivicom sa trnom u oku Svoje žaoke zadrži u svom osinjaku. Kad odem, otišo sam A ti budi što dalje od mene, daleko od očiju i daleko od srca, ni dovoljno blizu, ni dovoljno daleko, da se sapletem i padnem neću, sa drugim kušaj sreću, nastavi dalje, bez tebe mogu i hoću!
Lazar Stanković
