Катарина Живковић рођена је 9. септембра 1998. године у Лесковцу. Студира Србистику на Филозофском факултету у Нишу. Велики је љубитељ књижевности, а своје слободно време испуњава писањем поезије. Своју инспирацију проналази у свему што је окружује, а затим је, помоћу игре речи, ставља на папир.
Киша
Зима беше, киша лила као из кабла,
Пуста ноћ, огољена стабла.
Оборене силином ветра њихове су гране
Вијорише се на све стране.
Сећам се још тог немира у грудима,
Ту неизвесност о којој не причах људима.
И онда кроз плаветнило угледах светлост,
Заслепљујућу, не ону праву реткост.
А наивно срце, ма ко ће га знати
Како само уме најбоље сањати.
А ризик постоји.
Све може поднети онај ко на ногама чврсто стоји.
А мрак већ увелико пада.
За грешке најбоље време је сада.
Док у срцу тиња нада
Остани ту, не остављај ме никада.
Загрљај душе
У неке загрљаје само утонеш и ћутиш,
Утишаш разум и ништа не предвиђаш, не слутиш.
И док те руке нечије грле топло, нежно.
Напољу време је хладно и снежно.
Знаш да је тај тренутак од свега пречи.
Останеш затечен без даха и речи.
Заталасају ти се лађе на мору мирном
И појаве се неке тежње у срцу немирном.
Дух раздраган по ваздуху шара,
Док носталгију буди музика стара.
Ватра у грудима креће да гори.
Буде се осећања, а тако се воли.
Сећања
У касне сате,
Они ми безбрижни тренуци наврате.
Дани среће, оно наше давно пролеће.
Ко би рекао да овај тренутак тако болеће.
Навиру ми сећања.
Кријем се и бежим од сопствених осећања.
Жеље праве хаос у глави
Када глас ми се твој изненада појави.
Буде се сећања, таласа се плима,
А ја као опијена у облаку дима.
Таласају се валови у души.
Ко би знао да живот све тако лако поруши.
Носе ме ти тренуци, као што лист носи ветар.
А ја их од душе не пуштам даље, ни центиметар.
У сећањима окована, тако чврсто заробљена.
Од своје душе одвојена, и истовремено приљубљена.
Сат откуцава
Слушајући како време откуцава сат
Увидех да оно у мени већ одавно стоји.
И водећи снажан унутрашњи рат,
Запитах се шта је оно што предстоји.
Време клизи, као из руку песак.
Као поред мора, стопала утиснут отисак.
Остаје траг. Претварајући цео бљесак
У тугу и сећања на један одлазак.
Корака тих одзвања ми тон.
Сећања на улицу једну
И поглед докле допире ми блакон.
И једну љубав заборава вредну.
Тим сам одласком један део себе оставила,
И пар суза које нисам изоставила.
Део прошлости сада само значи то,
Али сетим се тог тренутка из навике, ето.
Опрости
Опрости малена, мени.
Опрости због моје немарности теби.
Теби, која се скриваш невешто у кутку,
Теби, која се правиш да не знаш,
Не знаш ништа о овом тренутку.
Да, баш теби, која непрестано бежиш.
Уморна од истине,
Која неуморно куца на врата.
Очекујући одговор од тебе.
А ти, ти се упорно скриваш
У свој светић маште, где нема бола,
Разочарања, лажних обећања,
Неиспуњених очекивања.
Теби, која руке пружаш не гледајући,
Не обраћајући пажњу на оштре предмете
У туђим рукама, које те поново могу повредити.
Јер само тако и једино тако умеш живети!
Опијум
Ветар твој ми глас доноси
И усељава га у облику дима моје тишине.
Загреба и наноси испод површине,
Затим пушта да опија ме и заноси.
Разарајући сваку ћелију у мени
Или је, мењајући њену структуру, скроз промени.
И тако учини да изнова задрхтим
На звук твог осмеха, и опијум свој потврдим.
Волећу те подједнако и речима и тишином.
Слушај кад, изостављањем гласа, ти говорим
Волим те, свом својом силином,
Јер што тада ти желим рећи, срцем изговорим.