Књига „Записи о Нишу 1914–1918” нишког историчара др Милана Ранђеловића, научног сарадника Иновационог центра Универзитета у Нишу, представља 177 записа непосредних сведока Првог светског рата, укључујући новооткривене дневнике окупатора и заробљеника. Текстови откривају свакодневни живот у поробљеном Нишу, као и различите перспективе на исте историјске догађаје, пружајући јединствен увид у судбине људи и улогу града као ратне престонице Србије. Ово за историју важно сведочанство представљено је у Нишком културном центру уочи јубиларног 60. сајма књига.
У књизи представљате велик број наратива који до сада нису били идентификовани у домаћој историографији. Који од тих новооткривених записа Вам је посебно привукао пажњу и зашто?
Пре него што одговорим на ово питање, ваља рећи да сам публиковање ове књиге одлагао јер сам желео да је обогатим изворима који раније у нашој историографији нису довољно коришћени, а то су записи лица из окупаторске војске и људи који су били ратни заробљеници у српским логорима. Из периода слободне Србије током Првог светског рата (па самим тим и Ниша) свако мало неки од домаћих истраживача објави дневник или мемоаре неке личности која је у то време боравила у Србији. Тиме се шири корпус мемоаристике који се односи на то доба.
Међутим, испало је да је доста теже ући у траг записа које су иза себе оставили тадашњи освајачи Србије или непријатељи који су пре тога завршили у српском заточеништву, вероватно зато што је период након 1918. године био нарочито трагичан за народе некадашњих припадница Централних сила. Отуд можда и непопуларност жанра ратних дневника у тим земљама током међуратног периода. Таквог сам макар утиска.
Управо због тога излазак ове треће књиге, о Нишу у Првом светском рату, одлагао сам доста дуго како бих период након новембра 1915. године (бугарско освајање Ниша) довољно „покрио” наративима. Исто се односи и на записе Чеха, Мађара, Аустријанаца, Словенаца који су пре тога били у српском заточеништву. Пуно је извора из ове две групе који су јако занимљиви и који, комбиновани са наративима који су нам већ познати, пружају детаљну слику шта се у Нишу током рата дешавало.
Мени је нарочито занимљив запис Рудолфа Прохаске, Чеха и припадника Словенских сокола, који је први период рата провео као заробљеник и болесник у српској болници у Инжињеријској касарни. Готово да нема догађаја у Нишу који од заробљавања па до кретања ратне престонице за Крф Прохаска није обухватио у својим записима, а о Србима је имао позитивно и високо мишљење.
Насупрот њему стоје извори попут мађарских заробљеника (Аладар Селеши, Иштван Саркаида), као и будућег усташког идеолога Мила Будака (тада тек редова аустроугарске војске), који пишу о истим догађајима као Прохаска и други просрпски оријентисани или неутрални посматрачи, али сасвим супротне перспективе и тумачења.
Можете ли нам рећи нешто више о рукописима аустријских, чешких и хрватских заробљеника у Нишу 1914–1915. године и шта они откривају у окупираном Нишу?
Код извора ове категорије кључно је унапред знати да ли је одређена личност била наклоњена Србији и југословенској идеји или је била против њих. Код људи као што су мађарски заробљеници или већ поменути Будак јасно је какав приступ очекивати. Међутим, већина Чеха и Словенаца ситуацију је посматрала из другог угла – Словенци као једну ширу борбу за југословенство, а Чеси као рефлексију сопствене националне борбе против „Тамнице народа”, Аустроугарске монархије. Зато овим потоњима у српском заробљеништву (које је за њих било заробљеништво под наводницима) никакве трауме, муке, послови, задужења нису тешко падали, па су и Србе представљали далеко хуманијима неко ови први.
Оно око чега се сви они слажу јесте да је у првом периоду, периоду још увек слободног Ниша, народ у њему живео у пренатрпаним кућама због непрестаног прилива избеглица из ратом захваћених делова Србије. Оскудевало се у свему и владала је несташица чак и основних животних намирница. Већина њих задржава се на опису црних барјака на кућама, погребних поворки, али и на прелепој природи која је Ниш окруживала. Мени лично најдражи делови ових текстова су они где се аутори баве психолошким профилисањем обичних људи, када описују Нишлије као добре и срдачне људе, благе према заробљеницима и широких руку чак и у највећој немаштини. У таквим описима садашњи Нишлија лако може да препозна оне лепе карактеристике које су нам остале до данашњих дана и по којима смо добро познати целом региону.
Нови записи чине чак 60% књиге у односу на раније познате материјале. Како мислите да ће овај обим података утицати на будуће изучавање локалне историје Ниша?
Ова трећа књига едиције „Записи о Нишу” превазилази оквир локалног, јер је Ниш као ратна престоница у то време био лакмус намера и планова које су многе стране силе имале према Србији. То ће сваком ко буде читао књигу бити јасно и то је шири значај ове књиге, онај који се односи на нашу националну историју. Међутим, када је локална историја у питању, књига доноси много детаља о организовању окупационих власти, и то из највреднијих извора, оних који су дескриптивни, а не писани стерилним језиком бирократије, попут званичних указа или докумената. У том смислу она доноси податке о историји свакодневног живота под окупацијом, што олакшава пројектовање услова живота наших предака не само у Нишу већ и у читавом јужном делу централне Србије који гравитира према њему.
Рад на едицији траје већ 15 година. Који је највећи изазов на који сте наилазили током сакупљања и приређивања ових 177 записа?
Административни проблеми са установама које чувају наслове и грађу од значаја за овај подухват константа су у истраживањима ове врсте. Ваљало је прилагодити се правилима функционисања многих од њих, протоку документације, требовањима грађе, што је некада праћено и неажурношћу. Ту су и ауторска права о којима сам морао да водим рачуна како бих професионално испоштовао услове под којима ми је одређени материјал уступљен. Ако бих успешно све то савладао, онда је често проблем језик којим је извор написан (ово се односи на изворе из претходних епоха).
Ипак, захваљујући широкој мрежи колега из целе Европе са којима сарађујем још из студентских дана, увек испадне да неко познаје неког ко је добар са овом или оном редакцијом тог и тог језика, па се проблем премости. Код овога нужно је рећи да су многи од таквих заиста ускостручних експерата били вољни про боно да помогну из једноставног разлога, сматрали су да је овај подухват историографски користан и еснафски добро осмишљен. Зато свака моја књига задржи подуже поглавље у коме поименце захваљујем таквим сарадницима.
Многи записи описују живот у рату и окупацији из перспективе обичних људи. Да ли сте током рада на књизи налазили приче које Вас посебно изненаде?
Свакако. То је део где се описују деца, невина и несвесна ситуације у којој се налазе њихове породице и земља, увек знатижељна и директна у разговору чак и са окупаторима или заробљеницима. Често се задржавам и на описима Српкиња, како су описане тужне и јаке, често у тешкој беди и остављене саме да се старају о деци, док им је „човек” на фронту. Њихови описи толико су психолошки и дескриптивно сликовити да је немогуће не осетити тугу, али и велико дивљење према њима. Заиста, ако је у то време нешто било синоним за Србију, то је онда српска Жена.
Како мислите да ће савремени читаоци реаговати на ову „непознату” историју Ниша из периода Првог светског рата?
Позитивно, наравно. (Смех.) Концепт који сам применио у едицији јесте класификовање извора не само по временској компоненти већ и контекстно, другим речима, често онде где се завршава један извор почиње други. Како се по форми и стилу писања сви они узајамно разликују, читаоцу је јако „тешко” да се од текста одвоји, јер непрестано има жељу да види „шта се онда десило” и на тај начин прелази странице. С тим у вези, неки догађаји су нарочито слојевити, као они о којима сведочи више извора. На пример, тренутак када Николи Пашићу у кафани уручују аустријски телеграм о објави рата описују три или четири сведока; исти је случај са двобојима у ваздуху између савезничких и непријатељских авиона у јесен 1915. године. Борбе за ослобођење Ниша у прве дане октобра 1918. године исто описује неколико извора. Толико обиље материјала утицало је на то да су неки догађаји једноставно „стриповани” и ванредно динамични. Мислим да је организовање текстова на овај начин највише и утицало на велики комерцијални успех едиције и њену популарност код лаичке јавности.
Да ли је било тренутака када сте мислили да ће сакупљање ових записа бити немогуће?
Приређивање материјала овакве природе увек је незавршен посао, тако да сам пре очајавао што не могу због разних проблема до одређеног текста да допрем него да сам мислио како је немогуће ићи даље. (Смех.) Потпуно сам свестан тога да ће и након „Записа о Нишу” прикупљање наратива о нашем граду остати незавршен посао (што и треба да буде), али сам срећан што сам приличан део извора успео да пронађем, систематизујем и објавим. Код овога не морам да будем лажно скроман – статистика је јасна. Зато се први радујем успесима будућих генерација истраживача на овом пољу.
Да ли постоји неки запис који Вам је пружио посебан увид у људску природу у тешким временима и који бисте истакли као „срце” овог периода Ниша?
Хронологија догађаја које обухвата књига је јасна: испрва су ствари за Србију и Ниш ишле добро, затим се десила окупација и на крају славно ослобођење са пуно полетних записа на ту тему. Дакле, текстови рефлектују историјски успон, пад и климакс српског народа. Према томе, сваки од ових периода у централном делу има групу извора који са највише детаља описују историјски тренутак коме припадају.
Када је у питању период слободног Ниша, врло су емотивни записи америчких, енглеских, шкотских и наших болничарки (Елзи Инглис, Рут Фарнам, Мејбел Грујић, Славке Михајловић…). Период окупације су можда са највише индиферентности, тј. најмање пропагандистички, описали немачки и аустријски публицисти (Адолф Кестнер, Вилхелм Шмитбон, Пол Милер, Емил Лудвиг). Ослобођење Ниша у октобру 1918. године исто је врло добро покривено изворима и живо представљено. Ту су записи војводе Петра Бојовића, генерала Огиста Тренија, пуковника Михаила Ковачевића и много наших обичних војника који су учествовали у ослобођењу српске ратне престонице.
Разговарала Јелена Јоцић
Фото: приватна архива