Pesme preuzete iz zbirke pesama Kroz Skadarliju se čuje samo tvoje ime (Beograd: Književna omladina Srbije, 2024)
Kroz Skadarliju se čuje samo tvoje ime Kad prođe dvanaest i kad izađem na terasu da zapalim cigaretu, prođe me neka jeza. Ovo mi je najlepši i najgori deo dana. Baš tada misli se bude i uzvikuju “evo nas, tu smo!” Pa tako satima muče me, a ja palim jednu za drugom i prepuštam se slatkom bolu koji mi nanose. Ne znam gde si, i da li si sa nekom njom, da li ona sedi na mom sedištu. Da li ona pušta pesme baš one koje voliš, da li se smeje kada vidi da ste pogrešili skretanje, da li se svađate, da li voli kao i ja da ispruži ruku kroz prozror? Izgubim se u pitanjima, nedorečenim ljubavnim izjavama, samoći, nedostajanju i osećaju da nikada više neću biti srećna. Mračno je i januar je hladan kao i prsti koji mi se sad koče. Kao i ti kada si odlazio. Sećam se kao da je juče bilo. Nisi me ti voleo. Ljubav mog života ne može biti neko ko mi totalno uništi psihu. Da više ne znam ni kako se misli, piše, razgovara, vodi ljubav, uživa u suncu, muzici, ljudima, životu. Samo bih da me neko vodi odavde, da prođem Beogradom… Sigurna sam da se kroz Skadarliju i dalje čuje samo tvoje ime.
Mi se najlepše nemamo Možda je, to što se nemamo onako kako smo oduvek želeli, taj paradoks, i slomljeno srce i pokidani nervi, jer toliko želiš nekog a ne možeš da ga imaš… Možda je to, zapravo, najveća ljubav koja postoji. Veća od onih koji se imaju, veća od onih koji su se imali, i od onih koji će se tek imati.
Pištolj ispod kreveta Da li te je poslao neko ko me je hteo mrtvu? Da li si sakrio nož, pištolj, ispod kreveta u kome smo zajedno spavali? Ispod onog kreveta na kome smo zajedno sanjali, na kome smo pričali o svim imenima koja imamo za našu decu. Ispod onog kreveta gde smo u zoru ratovali a u ponoć se ponovo rađali, ljubili, opraštali, gubili, pregovarali, učili. Ispod onog kreveta na kome si mi pričao da sam ljubav tvog života. Ispod onog kreveta na kome smo ležali kada sam ti po plafonu crtala sazvežđa, univerzume, našu ljubav, i plan koji imam za našu kuću. Da li si bio plaćen? Kolika suma je uspela da zameni jedan život? Da li je išta bilo istina? Ili samo uloga za Oskara? Da li će za deset godina sve da se otkrije? Da li će neki detektiv, tamo negde, uspeti da reši slučaj? Kako je jedna žena umrla a i dalje je živa? Kako je moguće da na mestu zločina nema nikakvih tragova? Umrla bih za sve tvoje greške i grehe. Branila bih te životom, jer ti i jesi bio moj. A u stvari sam samo umrla iznutra.
Natalija Tasić
Naslovna fotografija: Unsplash
Natalija Tasić, rođena je 3. jula 1999. godine u Nišu. Student je na Građevinsko-arhitektonskom fakultetu.
Svoju ljubav prema pisanju počela je da pokazuje još sa 14 godina, kada počinje „prelepi rolekoster” u njenom traganju – kako da se izbori sa svim emocijama koje oseća. Pored umetnosti, kreativnost neguje i kroz profesionalni poziv koji je izabrala. Prvu knjigu pod nazivom Pre nego što odeš objavila je 2023. godine.
„Pisanje je oduvek bilo nešto u čemu sam nalazila utehu i izlaz. Kada god nisam znala gde ću, okretala sam se papiru i olovci.”
Zaljubljena je u ljubav. Za sebe smatra da je njena uloga u ovom životu da voli, da pokaže drugim ljudima da u tome nema ničeg strašnog i da je, kako kaže, ljubav svrha života. Smatra da bi trebalo da se zapitamo da li smo bez ljubavi uopšte živi.
Njena najveća podrška su prijatelji i porodica bez kojih ne bi bila tu gde jeste danas.
Na društvenoj mreži instagram ima profil pod pseudonimom nerealnorealna gde objavljuje kraće delove svojih pesama.
