Чаша црног вина, црна летња хаљина, папуче, коса завезана у пунђу и обилазак мирних улица Будве.
Тамо где нема никога – тражим цркве, тврђаве, музеје… Ту проналазим и моје мисли и сећања.
Испред је моја будућност и све оно што могу постати, а назад – моја туга. Не знам зашто увек се вратим два корака уназад, као да ћу се лепше осећати. Сваки пут кад пустим сузу, мислим да тако душу чистим. Заправо – више је мучим идући тим путем.
Знате шта… немојте веровати свакој лепој речи и обећању!
Само дишите пуним плућима – следите своја осећања и своје снове. Тај пут је сигуран!
Анђела Костић