Tijana Kostov je student novinarstva koji više lista romane nego novine. Rekla je o sebi: „Pišem poeziju, kratke priče i bajke. Pre dve godine sam napravila instagram profil Zenit pega oblak, to je moja javna vežbanka za pisanje. Strastveni sam čitalić i inspiriše me sve što diše i miriše.“
1.
Prve su knjige pale sredinom novembra.
Pokupila je svoje kiše i otišla .
Nije žalila
prihvatila je da neki odnosi žive i umiru u nama
nerazjašnjeni i nedorečeni.
Baš zato treba ubiti radoznalost i napustiti nadu kao poslednje kopile
govorila je.
Stavila je maramu i naočare kao Hičkokove junakinje
pa se osmehnula.
Pomilovala je korice starih prijateljica što su tajne razbacivale ko novac
i otišla u daleki grad.
U grad gde žene mirišu na iris a muškarci grle poezijom.
Uvek su je te lisnate glave
ma koliko neverne bile
verno štitile od nesreće i sveta.
2.
ne sećam se da li si ti uopšte postojao
ali moji su papiri upili sva ona ćutanja
i načinili su od tebe finu skicu
ti si on
no to nije dokazano
i drago mi je što nije
jer mrzim dokazane stvari
kako samo smeju
da se tako lako predaju
ti se skrivaš u mom ćutanju
jer spomenuti izgore za treptaj
i sam znaš
sve istine kratko traju
pa te njima i ne pokrivam
a ako neko za tebe pita
reći ću da nikad i nisi postojao
verovaće
jer čak ti se ni po hladnoći ne vidi dah
mirno spavaš u eonima beskonačnosti
siguran
trajan
dok sve ostalo što sam
lako biva zbrisano u dnevnom oticanju kanalizacije
mrtve će teze zauvek neumorno igrati menuet
omršavele od pominjanja i analiza
valjda ti je jasno
prećutaću te
kao omiljeni stih
prećutaću te
da te ne umore
da te sačuvam
3.
razbijena sigurnost nije tako kobna
kad trciš po nesagledivim vidicima
dok sa tvoje desne strane bujaju šume cimeta
razmišljaš o sveopštoj lepoti
dok ti buntovni vetar zavodi razuzdale pramenove
tvoje vrisak više nije gorak i progoni te žed
za bolom i potpunošcu
kad je bol prigušeno crvena
miriše na toskanske ruže
i suva leta
umilna svirka lišena izvođača
produbljuje prostor i inspiriše srljanje u
grozničavi plamen što uzrujava sterilno nebo i
nenadahnuta tela
oni što smeju
ograđuju se daljinom i ljube splet čudesnih sazvučja
sve pore bujaju u sinhronizaciji kad vole kako mirišeš
4.
možda nekad reči ožive
i lagano prahnu u nebo
tek tako
željne da dodirnu novi horizont
i ljubičaste linije
što se ponekad rode
iz noći
ili nove perspektive
njihov dubok izdah
obojiće mi zoru
a ja ću
možda
sklupčana na prozoru
da zurim
u daleki svemir
dok pokraj mene diše cvet
čudo jedno
a kad ta mirna praskavost
izbledi
sakrivši se u izdasima
ja ću
valjda
da stisnem srce
i trpim
vašar emocija
što mora biti sputan
jer svet ne trpi buku
i ne pruža ruku
ćuti
tuga oduvek grebe
zagledana lica
i dozvoljava razgovor
samo
kroz puškarnice
5.
Pritiskam nos uz staklo, očima nišanim noć.
Namirisala sam, kao što se namiriše oluja, neminovnost gladi.
Gladna sam, gladna sam svega što je visoko! I topola,
I neba I reči izdžigljalih do svemirskih verandi.
Duša mi ciči od ravnice.
Ne umem po njoj da hodam, saplićem se kao trajanje o meru.
Pogrešna sam do rake, stvorena kao posledica, nagla kao rez.
Ja sam sebi tajna.
Od straha mi puca koža, escajg razara moju intuiciju.
Lik u oku kašike porastao do mrlje.
Prostor unutar mene neprijatno je nepregledan.
Glava naše male otadžbine zasađena u parku univerziteta
nikako da procveta.
Mogu zamisliti bilo šta, ali ne umem to valjano da rodim,
jer toliko sam se igrala rečima da sam ih
deformisala.
Sad su mi reči kvarne i debele, razlistane od umivanja.
Nema u ustima njihovim istine, pa je i moj glas prazan kao vetar.
Vreme što je u meni tanji se.
Moj nesabran pogled, otišao je, neće se vraćati.
Jamska tama otima me lako i šapat se njen kotrlja niz ulice,
upozorava tihim galopom
da veoma je opasno živeti.
6.
moj pogled ispleten od neba i granja
kovrdža se sve dok se ceo svet ne okrene tumbe
onda sednem na zemlju i obgrlim kolena rukama
utrnula svetlost
pijanstvo trenutka
kad me saberu u utisak
crna sam kao indijsko mastilo
kao ždral pored močvare
gledanje otrovano disciplinom
čini da se osećam usamljeno
šta ću
uspnem se na noge opet
pa se vrtim vrtim vtrim vrtim vrtim vrtim...
7.
Čvrsto
zatvaraš oči
i dozivaš
reči
šumne
kao jutra
rođena
kraj reke
daleke
neke
dozivaš ih
iz daljina
pa ulovljene
uplićeš mi
u kosu
kad god
nisam
tu.
Uvek
kad te nema
ja ti doputujem
na pramenu
svetla
spremna
da
mimoiđem
tvoju sadašnjost
proteranu
sa kosmičkih
terazija
uvučenu
u čudan preobražaj
van mene.
Sebe
upozoravam
tiho
da
sećanje je
kurvinska stvar.
