O tajni nikome ni reči (Vesna Pešić)

PESMA O GRIPU
 
Bože mili, šta me snađe!
Ko izmisli virus gripa?
Šta će gore da te snađe,
nego kad te grlo štipa,
oči suze, a nos curi
i potonu sve ti lađe!
 
Do’šo vikend, nema škole
i ja lepo isplanir’o:
doći će mi moj drug Đole,
igraćemo fudbal, segu,
grudvaćemo se u snegu.
 
Al’ ne lezi mali vraže,
još od jutra sve me guši,
nos zapušen, gore uši,
noge, ruke, k’o od stakla;
skoro ruku da izgori
kad mi mama čelo takla.
 
A toplomer kada stade
na crtici trides’ devet,
mama reče:»Pravac krevet!
Dajte sirće! I pidžamu!»
Uviše me ko salamu
U čaršafe i maramu.
 
Davali mi aspirine,
i andole i brufene,
sirupe i vitamine,
tuširali vodom mlakom,
i obloge oko vrata
sa rakijom nekom jakom,
al’ prokletih trides’ devet
baš nikako da se skine.
 
 
Onda zna se, u Dom zdravlja.
Tamo mi je, jaoj meni,
dr. Neda prepisala
injekcija pet komada.
Pet komada, nije šala!
Al’ ja, junak neviđeni,
srce sam u petu stisn’o
na dečijem bojnom polju
i ni rečcu nisam pisn’o.
 
Nije sve ni tako crno.
Bar sam jeo šta sam hteo:
i viršlice, salamice,
krompir-pire i supice,
pogačice, paštetice,
čokolade, marmelade,
razno voće i povrće.
 
Gledao sam sve crtaće,
i serije i filmove,
zapamtio sve spotove,
i lutrije, i kvizove,
i reklame neke nove.
 
Posle nekih sedam dana
i grip ode, srećan li sam!
Vadim sveske sve iz torbe
jer domaći pis’o nisam.
Čekaju me nove borbe,
i zadaci, i ocene.
 
Drž’ se školo, evo mene!
 

BOGINJE
(mojim dečacima, Damjanu i Vuku)

Nisam dirao bunike,
nisam brao gloginje,
i otkud su me napale
nesrećne ovčije boginje?

Pre neki dan lepo ustanem
i počnem da se za školu spremam,
ubrzo od svega odustanem
jer ni za šta više snage nemam.

Uzmem ogledalo da češljam kosu
i prepadnem se od samog sebe:
crvene tufne po licu i nosu,
kao kad nekog trnje izgrebe.

Mama i tata su znali šta je.
„Boginje” rekoše, i „dugo traje.
Ne smeš da češaš, a svrbeće jako,
i maži kremu na mesto svako”.

I tih dana po celom telu
stotinu buva, komaraca, osa,
po rukama, nogama, leđima, čelu.
Svrbela me je čak i kosa.

I slušao sam šta mi kažu,
pustio da me po ceo dan mažu.
Nisam se češao i kad ne vide,
ne želim da se od mene stide.

Opet ogledalo i nemam reči,
sad sam ko kuća kada se kreči.
Lice mi belo, oči crvene,
svako će da se plaši od mene.

Ipak ima nešto što teši
i što mi tužno saznanje menja:
boginje šetaju od jednog do drugog,
ima ih pola mog odeljenja.

Od mene ih, kažu, dobio Branko,
a od Branka tršavi Stanko,
pa Đorđe, Laza, Jakov i Senka,
Milica, Daca, Stefan i Lenka.

Nadam se da će mi zvezde pomoći,
i da do toga baš neće doći,
da ih od nekog dobije Lana,
pa da je ne vidim još mesec dana.

TAJNA

Svim zaljubljenim dečacima…

Došlo proleće, topliji dani,
vetar golica lice i ruke,
sunce mangupski napolje mami,
a mene snašle velike muke.

Odavno više nemam apetit.
Hrana mi prosto ide na živce.
Od mene, za jelo velike ale,
ostade vrabac što kljuca mrvice.

Čas mi je hladno, pa onda vruće,
u ušima mi stalno zvoni.
Kada idem od škole do kuće
pred očima šareni lampioni.

U školi isto – ne pamtim ništa.
Glas nastavnika daleko negde.
Svi mi drugovi nekako strani.
Domaći, školski, u glavi lebde.

Mnogo se brinu mama i tata.
Kupuju vitamine i minerale.
I sestra najzad poče da shvata
da sa mnom više nema šale.

Onda su me odveli kod lekara:
ozbiljan, sed, cviker na nosu.
Pogledao me strogo preko naočara
i rukom mi dotakao čelo i kosu.

Dugo mi gledao grlo i uši,
disanje i kucanje srca slušao.
»Sedi! Ustani! Ne diši! Diši!
Dečko, stvarno si mnogo smršao!»

Na kraju uzdahnu veoma duboko:
«Od ove bolesti nema leka.
Sve sam sagledao vrlo široko.
Ne pomaže lečenje, ni apoteka.

Morate se pomiriti s tim
da ne bi sasvim zdravlje izgubio.
Budite veoma pažljivi s njim.
Vaš se dečak – zaljubio.»

U pravu je doktor. Tajna postoji.
Ali, molim vas, nikom ni reči
zbog onog njenog velikog brata.
Zaljubio sam se do vrha nosa
u malu plavu sa petog sprata.

Vesna Pešić

Fotografije: Unsplash