Oduvek sam htela da se zovem Ana i da znam ekspertski da sagradim kuću ili da napravim frizuru ili da ispečem kolač. Umesto toga ne zovem se Ana, ne znam da gradim kuće, da hodam na prstima niti da vozim u nedogled kao u filmovima kada se strašno naljute… mada mi je to prvi na listi prioriteta za kada izumim magični štapič, jer odgovara u potpunosti mojoj dramatičnosti koju ume da kontroliše neka Ana, koja takođe zna šta da izgovara dok sedi na porodičnim svetkovinama i koju društvo suptilno ne uči da mora da kaže da se šali onda kada je najsmrtnije ozbiljna jer… ona to zna. Oduvek nisam htela da budem neko ko ima sklepanu čitavu knjigu punu bezadresiranih pisama napisanih nekome ko se kod kuće vraća Ani i njenom kremastom kolaču. Oduvek sam htela da budem za mrvicu… za nekoliko tona mrvica ljupkija da mogu da se ponašam kao trofej i da trepćem umesto toga što se ponašam kao devojčice iz dečijih knjiga koje su dečacima samo dobre drugarice koje im pomažu da izađu iz bezizlaznog lavirinta, da bi dane nakon toga trošile na pisanje priča i bile usamljene. Oduvek sam htela da se zovem Ana i da činim svet boljim time što uvek kupujem rukotvorine od savijenih žica, koje prave skitnice i lažu da donose sreću, umesto toga ja kažem da im se zamaskiranom milostinjom ne može pomoći nego svetskom revolucijom, da bi posle danima bila tužna jer ona nije moguća i da se mnogo malo šta može promeniti, kao i to da ja ne mogu preko noći postati Ana niti mogu da svoj mini-sivasti-Mančester od života da zamenim suncem i peskom.
Ljudi se upoznaju svakog pikosekunda dok neki drugi ljudi – par zidova, ulica, gradova dalji – redovno izvršavaju svoje male rituale, menjaju sijalice, grcaju od bolova, gube uspomene ili slušaju prvi put svoj budući omiljeni bend. Izvršavaju rutinski nešto po čemu neće pamtiti još jednu nedelju dve hiljade osamnaeste. Oni se upoznaju – podsvesno verujući da su svi nakratko ostavili napola urađene zadatke da prisustvuju nečemu što će izmeniti tok njihovih života, za koje će verovati da pre tog milionitog dela sekunde bio vrlo jednoličan. Da li su se sudarili biciklima ili su se upoznali na fejsbuk grupi ljubitelja mačaka. Da li se jedan od njih mesecima bavio špijunažom onog drugog ili su se do tog, za njih sudbinodređujućeg susreta, površno poznavali – nije bitno. Ta nedelja u kojoj će hiljade ljudi da se čudi broju zajedničkih prijatelja i čudnoj zavrzlami sudbine koja nije udesila nijedan zajednički susret pre ovoga i da se smeje činjenici da dele omiljeni film. Kao da je statistički jako teško naći nekog ko voli Vrtoglavicu. E, baš ta nedelja (petak ili sreda), dok dva buduća prijatelja, partnera, zaljubljenih ljudi, klimača glavom za vreme slučajnih susreta mumlaju, mrmljaju, razmenjuju životne lekcije, recituju stihove svojeručno napisane iz postpubertetskih dana – zauvek menja svet i čini da on sutra bude obojen drugačijim bojama i intenzitetom nego što je bio juče.
Autorka priloga je Jovana Šotić.