Када им је давне 1984. године легендарна Радмила Савићевић „на играње” предала „Женске разговоре”, Светлана Бојковић, Весна Чипчић и Милан Цаци Михаиловић нису ни слутили да ће овај култни комад изводити деценијама. Текст Душана Радовића, преведен на језик позоришта, изводи се већ четрдесет година у театрима широм земље и региона, а тајна трајања овог комада лежи, сматра Цеца Бојковић, у важности саме теме, али и у огромној љубави која их је одржала на окупу свих ових година.
Представу „Женски разговори” изводите већ четири деценије. У чему је тајна њене дуговечности?
Тајна тог дугог трајања представе је, мислим, пре свега у писцу Душку Радовићу, сјајном Душку, јер је он изабрао вечиту тему. То су мушкарци и жене, и приказао ју је на врло духовит начин, тако да то једноставно не застарева. Друга ствар је што смо ми представу са великом љубављу радили и стварно смо се предали томе, како најбоље можемо и умемо, а изгледа да умемо (смех).
Публика је то сјајно прихватила још и пре четрдесет година. У међувремену су стигле нове генерације; они који су тада рођени – сада већ имају четрдесет година, и нису више клинци, већ зрели људи. Ми смо са том представом обишли целу некадашњу Југославију, а онда је дошао рат, када нисмо играли, али су касније опет почели да нас зову. Ишли смо, па смо ту и тамо имали паузе, а онда дође неки налет интересовања у коме се и сада налазимо, баш ево две последње године. Тако да ми доста и путујемо, иначе смо са овим путовали и по иностранству.
Шта вас је одржало заједно свих ових година?
Ми се већ толико у души знамо, нас троје, тако да у овој представи функционишемо као један организам, што се на представи види и што публика прихвата. Тајна и успех ове представе је и у томе што нас публика прихвата, тако да нам они дају и свежину и признање. Ето, то је.
Представу сте почели да играте давне 1984. године, а занимљиво је да сте текст добили од Радмиле Савићевић, која је и сама играла један од женских ликова у овој представи. Како је дошло до тога да вам у „аманет” преда „Женске разговоре”?
Ми смо знали да се то играло и знали смо да Рада Савићевић то игра. Звали смо је да игра са нама, међутим она је рекла: „Децо, немојте, то више није за моје године”, а она је била много млађа него што сам ја данас (смех). Али то су била друга схватања у то време, и она је рекла: „Ја ћу да вам дам тај текст, ви то направите како хоћете.” Ми смо то скратили, јер је постојала представа у којој је она играла један од ових женских ликова, и онда сам ја отишла код Душка, жив је био Душко, и питала га да ли он као аутор тражи некакве тантијеме, да се договоримо, а он је рекао „Децо, само играјте, наздравље вам било!”; и тако смо ми почели.
Иако је текст написан пре много година, актуелан је и данас. Због чега?
Зато што је реч о вечитом сукобу између мушкараца и жена, али ово иде више са женског аспекта. Она има књижицу која се зове „Женски разговори”, где су само женски монолози и има још једну која се зове „Мушки разговори”. Ми смо сматрали да је врло интересантно да имамо једног мушкарца као супротстављен став – да не буде да оговарамо ми само мушкарце, а да немамо баш никог на сцени, тако да се Цаци (Милан Михаиловић) ту јако лепо уклапа. На тај начин смо направили малу форму изабравши одређене монологе.
Представа је замишљена тако да ваше реплике изазову реакције публике. Како су реаговале Нишлије?
Да, зато што се ми и обраћамо публици. Ми не говоримо то као у класичним представама. Ми у наше време нисмо ни знали шта је стендап, а то је буквално комуникација са публиком. Значи ова представа би била неки претеча стендапа, није чисти стендап, али у крајњој линији и јесте обраћање публици.
Публика у Нишу је реаговала дивно. Ми смо јако задовољни. Позвали су нас да дођемо опет и хоћемо, јануара смо поново ту.
Разговарала: Јелена Јоцић