Jelena Antić, autorka trilogije Crno kao oniks, čiji prvi deo je nedavno ugledao svetlost dana, odlučila je da predstavi svoj rad čitaocima časopisa Bez limita. Međutim, samo objavljivanje njenih knjiga bilo je neizvesno – ona je pet godina krila od svoje okoline da se uopšte bavi pisanjem. Za to vreme, Jelena je „izučavala pravila pisanja” i trudila se da čita što više raznovrsnijih knjiga. Sa druge strane, pisanje je za nju svojevrsno porodično nasleđe – njena baka je pisala poeziju, sestra piše „od kada je naučila da drži olovku”, pa je bilo pitanje vremena kada će i sama početi da piše. Produkt njenog dugogodišnjeg rada predstavlja trilogija epske fantastike, što je i bio povod našeg razgovora.
Kada i kako se rodila težnja da krenete da pišete trilogiju epske fantastike?
Do trenutka, kad sam sela i počela da pišem prvi deo trilogije, nisam se bavila pisanjem. To se desilo jednog sasvim običnog jutra – ustala sam, sela za sto, i počela da pišem kao da je to nešto što radim svakog dana. Preda mnom se jasno pojavila slika likova, njihovog sveta, dešavanja… a u meni jedna potreba koja je vrištala i iziskivala da izađe na površinu. Od tog trenutka, ja nisam umela da živim drugačije ukoliko ne budem pisala, to je bio jedini način na koji sam mogla da dišem, odnosno – samo sam tako disala punim plućima.
Sigurna sam da se ta težnja javila iz duboke tuge u koju sam zapala, a rodila se godinu dana nakon smrti mog oca. U tim dubinama i tamama, u kojima sam živela nakon njegove smrti, pronašla sam svog unutrašnjeg pisca i jedan sasvim novi, fantastični svet, koji nisam smela da zadržim samo za sebe. (Iako sam to uspešno radila prvih pet godina književnog rada.) To, u neku ruku, jeste bio moj eskapizam i volim ga, jer sam tamo ja ta koja ima moć.
Prvi deo trilogije prati mnogo multimedijalnog sadržaja (mape, ilustracije, uspavanka). Da li je to bio plan do početka ili je fantastični svet postepeno sam sebe gradio i usavršavao?
Od samog početka sam u glavi imala slike. Imala sam viziju tog imaginarnog sveta, ali sam njegove lepote, njegovu kompleksnost, detalje i suštinu upoznala kroz samu izgradnju priče. Želela sam da čitaocima što verodostojnije predočim svoj svet – odatle potreba za ilustracijama, mapama i izmišljenim jezikom. Realizacija ilustracija, mapa i samog veb-sajta bila je jedna duga avantura, koja me je koštala dosta vremena. Knjiga bi verovatno izašla i ranije da mi nije trebalo toliko vremena, jer sam sve prateće multimedijalne sadržaje radila sama. Međutim, kada je u pitanju moje pisanje, i sam proces književnog rasta i razvoja, nastojim da dam sebi vremena – sve dok ne osetim u srcu da je to to. Kada pogledam konačni rezultat, osetim toplinu i samozadovoljstvo – onda znam da je to spremno za spoljašnji svet. Ako sama produkt svog rada ocenim sa „nije loše”, onda znam da na tome treba još da se radi.
Kako ste došli na ideju da osmislite uspavanku na izmišljenom jeziku? Da li će čitaoci tokom čitanja ovog i narednih delova da se susreću sa tim jezikom, da li će biti neophodno da ga nauče?
Uspavanka je nastala jedne neprospavane noći u godini u kojoj sam postala mama, te sam bezbrojne noći provela ljuljajući Tea, mog sina. Budio se svake noći po tri-četiri puta, bez izostanka. U početku bih mu pevala pesmu Branka Kockice „U svetu postoji jedno carstvo”, a često sam pevala i „Moja mama divno priča” ili „Leptiriću šareniću”. Onda sam jedne večeri počela da pevušim neku melodiju, koja mi je bila izuzetno primamljiva i nekako su se same od sebe stvorile izmišljene reči, jer sam tada intenzivno radila na izmišljanju jezika za određenu rasu iz knjige. Malo po malo reči su počele da se pretvaraju u rečenice, rečenice u strofe i kroz nekoliko dana – ja sam imala pesmu.
Čitalac će se susresti sa izmišljenim jezikom u drugom delu trilogije, njime će govoriti određena rasa, ali će se to pojavljivati u segmentima. Glavni likovi ne govore tim jezikom, mada će neki od bitnijih razgovora biti na istom. Drugu knjigu će verovatno pratiti kratak rečnik, namenjen onima koji žele da se bolje upoznaju sa izmišljenim jezikom.
Kada ste došli do kraja – da li je Vas kao autora nešto iznenadilo? Da li osećate da su se junaci priče ili njihov svet promenili i osamostalili u odnosu na ono kako ste ih na početku zamišljali?
Ja obožavam proces pisanja, jer priča nastaje dok radim svakodnevne aktivnosti. Meni se događaji pojavljuju u vidu slika i emocija – dok šetam, dok kuvam, dok pričam sa ljudima, dok radim na poslu. Onda, kada kod kuće sednem da napišem scenu, tada nastaje magija! Ja znam šta želim da napišem i šta želim da se dogodi, ali ne znam kako će likovi odreagovati, šta će uraditi ili šta će reći. To je prava, zavodljiva magija pisanja! Vrlo često se iznenadim kako se neki događaj završi. Nekada me tok priče odvede u sasvim neočekivani kraj. Pisanje je uzbudljivo i zastrašujuće, zbog toga ne mogu da zamislim da živim drugačije.
Što se tiče likova, oni su se značajno promenili na samom putovanju od prve knjige do treće. Na tom putu prošli su mnogo prepreka, kako fizičkih tako i emotivnih. Kada se sada osvrnem na celu trilogiju i kada pogledam kakav su emotivni put prešli, koliko su im se shvatanja promenila, koliko su moralno napredovali i koliko su drugačiji od onih svojih figura sa početka – zaista mogu reći da se, kao njihov tvorac, osećam ponosno.
Imate li književne uzore?
Postoji puno pisaca čiji književni rad izuzetno cenim. Ako bi trebalo izdvojiti troje, to bi bili sledeći: (a) Džoana Ketlin Rouling – moj književni uzor. Njena vera u ono što je sama stvorila me je uvek impresionirala – iako je naišla na toliko zatvorenih vrata, njena ljubav i njena vera prema pisanju i rađanju Harija Potera nikada nisu poklekle. Obožavam je i puno sam naučila od nje. Zatim (b) Stiven King. Iako sam često prestravljena od horora i zaobilazim ih u širokom krugu, Kinga, kao pisca, izuzetno cenim. Neke od najboljih saveta „pokupila sam” iz njegove knjige O pisanju. Treći i možda najbitniji jeste (c) Fjodor Dostojevski. Sviđa mi se što su njegovi tekstovi gotovo uvek spoj filozofskog, socijalnog i psihološkog aspekta. Duboka psihološka analiza likova, moralne i filozofske teme, unutrašnji monolozi i njegova sposobnost da istražuje dubine ljudske duše su van ovog sveta. Jedan od najznačajnijih pisaca kom se duboko klanjam.
Kakvi su Vaši dalji planovi?
Već postoji nekoliko knjiga koje čekaju da „dođu na red”. Sledeća je jedna nefiktivna, ljubavna drama pod nazivom Kalipso, već sam napisala dva poglavlja. To će biti ljubavna priča u kojoj ću pokušati da pomerim uverenja o granicama značenja ljubavi i njene bitnosti, zasnovana na mojim shvatanjima i verovanjima.
Možda se desi na napišem i knjigu koja bi pratila određene likove iz trilogije Crno kao oniks, samo što bi glavni događaj bio smešten pre radnje koja se javlja u prvom delu trilogije. Priču već imam, i lako bih mogla da je pretočim u jedan kraći roman, a to će se desiti samo ukoliko čitaoci budu izrazili želju da priču čuju.
Na kraju razgovora, autorka nam je poručila da smatra da je za nju krucijalno da se pisac ponaša kao da je deo sveta o kom piše. Ona sama navodi da zna sve o svetovima koje je kreirala i rasama koje nastanjuju te svetove. Samo tako, po njenim rečima, pisac dobija samopouzdanje koje će potonji čitaoci moći da osete. Nama, kao čitaocima, sada ostaje da čekamo nastavak uzbudljive sage koju je za nas kreirala Jelena Antić.
Razgovarao: Dušan Petrović
https://www.jelenaanticautor.com/
