Драмска уметница Мирјана Карановић добитница је значајног глумачког признања „Павле Вуисић”, коју за изузетан допринос уметности глуме у домаћем играном филму на Филмским сусретима у Нишу традиционално додељује Председништво Удружења филмских глумаца Србије. Мирјана је на филму дебитовала 1980. године играјући Петрију у филму Срђана Карановића „Петријин венац”, у коме је више сцена делила и са доајеном југословенског глумишта Павлом Вуисићем. О улози Петрије, али и о сарадњи са Вуисићем, који у филму тумачи лик Љубише, власника кафане, говорила је за часопис „Без лимита”.
Прошле су више од четири деценије од ваше прве филмске улоге. Како је изгледало дочарати један такав лик?
Када сам се први пут сусрела са ликом Петрије, била сам веома млада, студенткиња и заиста сам имала срећу да ме неко примети и ангажује. Пре филма ја сам читала тај величанствени роман Драгослава Михајловића „Петријин венац”, који ме је одушевио. А онда, када сам играла улогу, то сам чинила срцем. Редитељ ме је упућивао и ја сам извршавала задатке. Снимали смо недалеко од места где је Драгослав и упознао Петрију, у Сењском Руднику, а екипа је боравила у хотелу „Рубин” у Светозареву, данашњој Јагодини. За лик Петрије послужило ми је то што је моја сва родбина и са очеве и са мајчине стране са села. Иако сам ја рођена и живела у граду, моје детињство и већина мојих сећања из детињства потичу са села и тих мојих ујни, бака, стрина, тетки, деце са којом сам се дружила. Они су били са села и ја сам на селу живела као и сва остала деца, имала сам своје задатке, чувала краве, овце, носила воду и помагала. Зато је мени тај резон људи који живе од земље и који устају рано веома близак и зато ми није било тешко да схватим и донесем лик Петрије.
Дух Петрије доносите и данас тумачећи је на сцени кроз истоимену монодраму. Како Вам сада то изгледа, чему нас она учи?
Ово је тешка прича, али има пуно духовитости и мудрости, животне филозофије коју доноси особа са искуством. Најважније ми је било да пренесем дух те жене. Много људи имају у својој историји или историји својих предака сличне, ако не и трагичније приче. Оно што је битно код свих тих прича је како ићи даље. Све што данас читамо у разним часописима, савете учених психијатара, све је то ова жена без формалног образовања сакупила као збир животних мудрости, на које можете да се угледате и можете да их примените. Кроз овај лик говорим заправо да је живот иако тежак и пун патње и леп и да не смемо да занемаримо ни једно ни друго. Живот је леп и важан и треба га живети без обзира на све патње кроз које људи пролазе током живота, јер живот је нешто непроцењиво.
Како памтите колегу Павла Вуисића и остале са којима сте у овом филму делили сцену?
Они су и данас са мном. Када играм монодраму, ја заправо имам њих пред собом. Марко Николић је за мене Добривоје, заправо ја њега не видим као Марка Николића, већ као лик из филма, Добривоја. Љубишу видим као Пају Вуисића, а Миса је Драган Максимовић. Као сећање они су ти људи, тако да заправо за мене су они врло стварни током сваког играња.
Разговарао: Марко Мирковић