Правимо се мртве под медвеђим шапама Правимо се мртве под медвеђим шапама, уздишемо за бродовима који плове тек тако, и сами дахћући не чују наше вапаје, крике урлике због обећања да ће намах спустити чамац с бока, до наших ногу, блатњавих, у еспадрилама. Ноктима бришемо лица онима под којима се дајемо, заривајући их у леђа, меса, гадећи се трзајима, тумбане, и праштамо свима, бродовима, шапама, док себе ломимо на храстовини, ватри подјармљене стругавине, суве. Кораци нас ударају као маљеви, жуљају телеса, гноје. погледи, бранећи се од чеоних знојева што капе ишту канап морнара за оним кормилом, остављеним у заносима препуштеним валовима и леду укорењеном. Патимо, страдамо, пепелимо и иштемо још којечега шапа, шапата, знојева, лица, бродова, телеса, себе и себе и серемо се у грла дубока кад из нас завапи давана жена трошена и рушна, покопаних поноса, шивених међица спаљених длака наместо змијске коже, зарасле, а несрасле, увек бочне као испуштене спасилачке гуме и лабави опасачи уповраћане ноћима, улепљене прљавим речима, без мере достојанственог мазохизма и алтруитивног садизма, упљуване поганије од сваке псовке, приправне на давање без окота.
Осокољен кутлачама растеш у свим правцима Осокољен кутлачама растеш у свим правцима као мак, паламида и терет, као дим из пекаре пред којом, јутрима, остајем жедна мантија јер окасним за цик зоре и убеглу грбаву сенку. Африке пуцају шавовима оаза својих пустиња, остају плутајуће у оцеанима, у свим правцима, обилазе их велике беле ајкуле и птице изметом, и зеленило без којег не дишу шкргама земље. Скидам те без свлачења у задњој утољеној жељи за спознањем теста твога тела, не чинећи га маком, орахом, јабуком, машћу, жуманцима, не притискајући га дланом пре отврднућа. Урадованог и нараслог, везујем те лијаном за тле рашивене Африке к’о зеленог источника, балдахина, шатора, навлачим на се к’о чадор, Док се недаван вијориш, распарана бела заставо, Испраних капи распуклих химена и постељ(иц)а.
Намирени Намирени, надојени, напојени, ушушкани, а неухлебљени. На простору прелаза доба, чаша времена потаман да налије и напоји, да се преборави дуже од уплива јесени у зиму, а не ороси, омрзне, укаљуги, уснежи, заклија, покрчи. Треба изнова зидати време и осунчавати трагове стопала док се не струни прах мочваре донете у пукотине асфалта – преобуку макадама, утабану стазу, двориште задрвљено пиревином, без крошњи, гнездȃ, кукурузовине у амбарима. Повезати оглодане џакове набијене орасима без језгара, притворити шкрипава окна паучинастих застора без стакала, Удахнути мирис бачве са две капи ракије потаман за доњу усну, загледати се у безизражајни лик бившег водника у белом порцелану као тацни, ван софре, без ђаконија, и помно слушати ехо трага потока до љуске заостале на ади уплетеној грањем, барки лутака, оклопа, репова уморених на жртвишту времена, плимом зелених површи.
Проклијали костур Твоје исклесано воштано лице монаха Синајскога што светли посредованом мудрошћу древних отаца, утиснутог живота пређашњег, шумског духа вилинског, под палимпсестима књига као голих тела, искуствених сведочи поклоницима, колена утиснутих у камене подове утроба пуних тебе као јода контрасно протутњалог крвљу, очију избистрених сузама грозним очајним молитвеним изводе те на светлост као огуглали подрумски кромпир закржљалих проклијавања и стропсалог срца, без сока, као омају у сену, прокажену ченовима белог лука и звуком, пресахлог као речицу под прозором свачије девојачке собе. Селиш се прахом и ветром, привремено укорењен кишом, месецом васкрсао и кочоперно полетан до храста нове шуме, где ћеш, изнова посечен, а избегао ватру, опстати струган до птице што, тражећи црва, налази проклијали костур.
Хватате се последњих вагона теретних возова Хватате се последњих вагона теретних возова, без по терета ни крцатих истумбаним картонским кутијама, полузјапећих. Остајете на спони вагона раширених ногу, док се обема рукама хватате за исти коч, удимљени издувним гасовима и својим, без последње шансе да коса вијори ка отвореном окну купеа. Урањате у младиће у хаусторима зграда налакћених на зид туђим леђима и носите даће неким деценијама, добима кошчатих лица и мустаћа, папуџинских испошћених мачора после уритмљеног млатарања главом што говори „да!ˮ свему, сем будућем даљем од крила и окриља мајке која чека кораке трећег јединца у оца. Одмеравате бесрамно вите ноге двадесетогодишњакиња и сами танки у струку, прслуку и џепу, тек омашћених гума спољних двоточкаша чије вас седло једино чини коњима док јездите преријама мајчиног наследства нерешених оставина, и сами недоношчад неких прошлих времена, без довољно снаге да потерате терете шанси егопропуштених, уз грумен белог шећера примицан тим истим рукама к’о рукавима смежураних кошуља, дрхтави под огрнућем плетених џемпера црно-беле старамајке.
Мирјана Бојанић
Стваралачка биографија ауторке почиње овим песмама.
Насловна фотографија: Unsplash