Uoči koncerta u Nišu, rep grupa „Beogradski sindikat” svoju najnoviju pesmu posvetila je upravo Nišlijama. Surova realnost o socijalnom položaju ljudi „srca velikog kao Čegar”, prikazana kroz prizmu repera sa Dorćola, izazvala je brojne komentare. Sa ekipom „Beogradskog sindikata” razgovarali smo o njihovom doživljaju juga, prijateljstvu koje opstaje skoro četvrt veka, kao i ljubavi prema muzici koja često ukazuje na društvene anomalije i slavi čovekove vrednosti.
Svoju najnoviju pesmu „Čekam sreću” posvetili ste Nišlijama. Bilo je podrške, ali i različitih komentara. Kako ste vi doživeli Niš?
Jug nije samo geografska odrednica, kao što nisu ni istok i zapad. Istok ‒ nešto što ističe i zapad ‒ nešto što je za pad. Nisu to samo geografske odrednice, nego su pre svega vrednosti. Beograd je jug u odnosu na Berlin, Berlin je jug u odnosu na Stokholm. Uvek postoji neki sever, neka ta hladna, robotska, brojčana nadmoć. Mi sad pričamo o duši, o borbi, na kraju krajeva, estetika u spotu je duhovna, borbena i takvo je naše shvatanje juga. Što se tiče oprečnih komentara, ja ih iskreno nisam video. Ja sam administrator Instagrama i Jutjub kanala „Beogradskog sindikata”. Video sam možda samo dva-tri takva komentara. Prošao sam nekoliko puta niškim ulicama, nisam čuo nijedan negativan komentar. Štaviše, ljudi su nas pozdravljali na ulici, iz automobila dobacivali: „bravo”, „super ste”. Uvek će biti onih ljudi koji su nezadovoljni pre svega samim sobom, a onda i samim tim što vide da neko nešto radi.
Šta je ono što vas je okupilo i drži vas na okupu već skoro četvrt veka?
Mi smo se spontano skupili, tad oko našeg prvog nastupa u KST-u. Tu smo prepoznali da to radimo na neki specifičan način, koji do tad nismo čuli kod drugih izvođača na srpskom, a u vezi sa tom muzikom. To je bila samo inicijalna kapisla. Posle smo se prepoznali u smislu toga da smo ili iz istog kraja ili da imamo neke dodirne tačke, zajedničke prijatelje, i to su bila odškrinuta vrata za početak druženja, a zapravo nas je na okupu održalo upravo to, pre svega kreativno druženje. Postoje i neke vrste druženja koje zapravo i nisu druženja jer su destruktivna. Mislim da čovek treba da nešto radi i da to treba da radi zajedno sa drugim ljudima: pre svega ono što je svima na korist i na spasenje.
Ako posmatramo sve vrednosti koje zastupate kroz svoje stvaralaštvo, koja od njih je dominantna?
Nas je inicijalno spojila muzika, ali muzika ne izlazi iz čoveka koji pre svega toga u sebi nema ove vrednosti. Muzika ne može, prema mom mišljenju, da bude; može, ali ne bi trebalo da bude na tom pijedestalu da menja prijateljstvo, a pre svega ljubav prema sebi. Moraš da voliš sebe. Ako si autodestruktivan, nema ništa od toga, nećeš postati koristan član bilo koje zajednice. To je neki osnovni krug: voliš sebe, voliš porodicu i prijatelje, onda od toga nadalje ide tvoj kraj, grad, pa zemlja. Da preskočiš sve te elemente i dođeš do muzike i da još odbaciš sve to što predstavlja te elemente u muzici, da kažeš da je dobra muzika, slušam dobar rep ili šta god. Ja sam internacionalac, ne znam ko je to rekao, ali nema internacionalnog bez nacionalnog, ne postoji nacionalno bez regionalnog, regionalno bez lokalnog, lokalno bez porodičnog i ne postoji porodično bez tebe. To je sistem vrednosti „Beogradskog sindikata”.
Šta je za vas patriotizam?
Patriotizam počinje od toga da ti veruješ da nisi centar sveta, pa se proširuje na tvoju porodicu i na kraju dolaziš do svoje zemlje i dolaziš na nivo gde ceniš sve ljude, bez obzira na naciju i pripadnike bilo koje druge zajednice koja nije tvoja. Ne možeš ceniti imaginarnu celinu ako ne ceniš onaj manji deo te celine koji je tvoj, koji priča tvoj jezik, koji vezuje zajedničke kulturne i istorijske veze. Patriotizam je stvar kućnog vaspitanja. Nema patriotizma bez toga da ti ceniš prvo oca i majku. Uvek mora da se krene od onog najužeg kruga.
Ko su „diskretni heroji”?
Ne volim izraze poput mali ljudi, obični ljudi… Šta smo mi, neki neobični ljudi? Onda smo skovali taj izraz za svoj treći album. Zanimljivo je da veći deo ekipe kada smo smišljali naziv za album nije znao za francuski film „Diskretni heroj”. Ovo nisu diskretni heroji iz tog filma, ali ovo smo svi mi: ljudi koji se svaki dan bore, često sami sa sobom i svim negativnim stvarima koje nose sa sobom, da se to ne bi prelilo na ostale. Diskretni heroji su svi ljudi koji žele to da budu.
Na koju pesmu ste najponosniji?
Možda je to pesma „Dogodine u Prizrenu”, jer nekako ima najveću težinu, što iz personalnih, što iz drugih razloga. Mislim da je ostavila najdublji trag i da može čak i da bude neka zaostavština Beogradskog sindikata na koju možemo da budemo ponosni.
Razgovarala: Lana Stanisavljević
Fotografija: Lana Stanisavljević