ПОМОДРЕЛА ПЕСМА Просто ти било, несанице. Негде напољу, ван мрака, живот трепери. Нек не остане на тој земљи ништа, нек други оживљавају скице. Моје су побуне ко изгладнеле звери – за стихијом бедни сведоци губилишта. Ископајте раку на падинама, где студени северац пече. Ту ће починак вечног сна да бди. Омеђите плетеним венцем, ко зидинама, тамо пале звезде још јече. Од хиљаде других мени је тај мозаик запао. Из белих руку убогих под длановима склапао; несрећан, недовршен утапао. Та ме је ноћ обогаљила; нека срећа на препад, мада је било рђаве слутње. Сенка страдања само се удаљила далеко да прогна овај несклад – модрe стакленцe што ми сном протутње.
АЛЕЈА СЕЋАЊА Заборавићу да се сетим у сулудо доба. Хиљаду дана за један заборав. Још ми прашина на брезе мирише, ал ни то није тескоба; jош у сну видим издају, анђеле на рамену. Хеј, лијте ми бар ледено, кише! Питају за кога тихо молим, а невером крстим. Боже, лажем! Заклећу се простом душом да ноћас могу да преболим и онде мртвом речју раскрстим. И празник и жал неминули. Први пелин богомдан, ко цвет багрема расплинули. Испраћај у туђину, у бездан. Спомен најгорчом сузом окапан. Рашио се штоф, не крпим. Ти су вам уздаси црне варалице. Ко је луд да очи лаже? Не жали ме, опсуј, мук не трпим. Нек жари прозукли глас свађалице, то ми је драже.
ГЛИНЕНИ ГОЛУБОВИ Тумарам међу ужареним звездама за пореклом и именом твојим. Не узмичем пред хордама и најездама; без крви ратујем са демонима својим. Као сви занесењаци – моји сродници. Душа нам корак претиче. Глинени голубови, ето то су песници! Ћуд је њина камен што их спотиче. Рањеници свезани стегама и букагијама, ал смрт нису ланци, ни окови. Смрт је само дубока тамна јама, а живот славуја спевани стихови. Слободан ум не зна за робовање. Мрак му визија светла растерује, као горку сету благо миловање. Човек живи оно у шта верује! Свака строфа – један прокoпан ров! Свака реч – умирући солдат! Под земљом букти рђави коров, а њим преплетен блистави цват. То је судба песника. Залуталог свица у мрклој ноћи. Јада и жудње неминулог весника. Страх да ће му бреме заборавом проћи.
КАЛЕИДОСКОП ОПСЕНЕ Снег се расуо у шаци, ситан ко пустињски песак. У алвлији звекећу кораци. Трзну ме глас ко светлосни блесак. Запевали су севдалинку они Бошњаци и прободе ми груди бол резак. Ноћас ми се роне илузије, оне у које се до јуче душом клех. Сећања ми наносе модре контузије и за невине грехе плаћам цех. У одронку сна видим куле Андалузије, њима јечи твој смех. Стојим на рубу заборава, ћутке, као у стрељачком воду. И да ми се отргне реч, бадава. Живим поробљену слободу, лишену икаквих надања и права, налик дисидентима на тесном ободу. У шупљини су одзвониле истине. Накупило се горчине ко од дувана. Не горе жестине, само нервозна мисао, мало згужвана. Нема пркоса, ни чврстине. И свака ми је слутња отрована.
Мина Комадина рођена је 12. марта 2003. године у Нишу. Ту је похађала Основну школу „Учитељ Таса”, а потом и Гимназију „Светозар Марковић”. Још у раној фази школовања показала је интересовање за предмет Српски језик и књижевност, те се опробавала на разним такмичењима, где је остваривала запажене резултате. Склоност, посебно према књижевности, наставила је да развија у средњој школи, почевши да пише кратке есеје и поезију. Своје радове није слала на литерарне конкурсе, нити објављивала до сада, једино је учествовала на „Светосавском конкурсу” и освојила Захвалницу Вукове задужбине. Због својих афинитета одлучила је да упише студије Србистике на Филозофском факултету у Нишу.
Bravo lepoto
Bravo lepotice