Позоришни комад „Афера недужне Анабеле” рађен по тексту Велимира Илића, a у режији Игора Павловића, изведен је крајем протекле године на сцени Народног позоришта у Нишу. Овај ванвременски комад отвара бројна егзистенцијална питања, али не нуди одговоре, већ гледаоцу, како то са узвишеном уметношћу и бива, оставља да их сам пронађе уз коју кап горке жучи, вечног пратиоца истине. Има ли слобода цену у друштву које њен појам не разуме? Да ли је исправно тежити сопственој слободи ако пред вас поставе изборе од којих је сваки погрешан? Колико вреди људска душа и може ли слава да омогући вечност, питања су која муче протагонисте овог комада. Одговори неће изостати, али баш као и сваки сегмент ове представе, свака реплика коју протагонисти изговоре и сваки покрет који начине обилује симболиком, те је на гледаоцу да је пронађе.
Можда тачног одговора и нема и можда се свако од нас у неком тренутку живота понео као Анабела (Наталија Јовић) чија вера представља стуб њеног постојања ‒ када се она уруши, попут какве оронуле грађевине, руше се и темељи њеног живота. Или смо ми ипак попут Харта (Александар Крстић), Филозофа и Научника, зарад славе били спремни да начинимо грех, чак и ако он не може бити опроштен. И ко су заправо тај сурови Кнез (Стефан Младеновић), лукава Кнегиња (Братислава Милић) или манипулативни Инквизитор (Урош Милојевић): антијунаци или пак оличење наших најдубљих страхова који су ту да нас подсете на ону тамну страну свачије личности? На нама је да се запитамо. Тек, овај комад не нуди одговоре, барем не експлицитно, већ је ту да пред публику постави огледало које ће рефлектовати оно што уистину и јесмо: искушеница Анабела, оличење невиности, чија безгранична љубав и непоколебљива вера бивају доведене у питање, када сурови кнез узме њену чедност и тако оскрнави њен завет или Харт коме је слава важнија од вечности, или смо тако мислили. Његов интелект и њена вера постављени су као два пола једног магнета који на супротним странама имају ум и срце, тежњу ка слави и жељу за вечношћу, живот у траговима и траг у историји. Гледалац поставља себи питање који од ових путева је прави.
Ни чин скрнављења невиности младе искушенице није довољан да пољуља њену веру и натера је да погази завет; она је спремна да носи свој крст, грех који није починила, али ће га свеједно понети, јер је њена безгранична љубав, а самим тим и жртва, доказ њене лојалности. Јер тело је овоземаљско, а душа је вечна. Или је то барем оно у шта Анабела верује чак и онда када је баце у тамницу и прочитају оптужницу и када је изведу пред овоземаљски суд. Анабела је убеђена да ће је небеса дочекати раширених руку и наградити за жртву док не схвати болну истину – да је све оно у шта верује заправо фарса и да ће иза ње остати само прах и пепео. У том, готово болно опипљивом моменту самоспознаје, у коме Анабела заиста недужна у својој наивности схвата да је обманута и заведена, из груди испушта гласан крик који се пролама кроз тишину у сали, попут какве тужбалице која остаје иза оних за којима нема ко да жали. Гледалац са друге стране бива увучен у причу до те мере да и сам почиње да преиспитује сопствена уверења у жељи да попут митског Атласа бар на тренутак скине терет са сопствених плећа, иако зна да је вечно осуђен да га носи. Са друге стране, Харт, жељан да остави траг и упише се у историју човечанства као револуционар и мислилац, сушта је супротност Анабели која тежи вечности, доведен у позицију да бира између греха и славе, између истине и лажи. Он олако упире прстом у недужну девојку, несвестан да ће вечни огањ кривице прогутати и њега.
Одлука да се овај комад постави на малу сцену није случајан јер се тако добија на присности са публиком, која има осећај да и сама суделује у радњи, било као судија који Анабелу осуђује на ломачу, било као неми посматрач који се не усуђује да дигне глас против очигледне неправде која се пред његовим очима чини.
Оскудна сценографија, у чијем средишту је метална конструкција са доминантним крстом и клупама постављеним укруг, имају за циљ да гледаоцу по(кажу) оно што је заиста важно, да о судбини појединца одлучују они на положају. Крст који доминира сценом заправо је терет оних нејаких, људских плећа, који су осуђени да носе сви који одбију да се повинују законима друштва, иако су ти исти закони зарад човека и донети. Сушта супротност оскудној сценографији јесу раскошни костиму антијунака који су ту да нагласе њихову моћ и егоцентричност (Кнежева одора) насупртот једноставној хаљини коју носи главна јунакиња. Сам избор костима у који су јунаци ове драме одевени има за циљ да додатно утиче на раслојавање и покаже ком сталежу припадају, а самим тим и колику моћ поседују (новац као мерило).
Напослетку,док гледаоци, свако са својим мислима и чудним комешањем у стомаку, напуштају позоришну салу, пред очима им и даље обитава слика крста који је Анабела најпре принуђена да носи, а потом је на њега постхумно уздигнута као симбол вечне жртве.
Јелена Јоцић
Фотографије: Народно позориште Ниш