Poslednje zbogom Odjednom sam prestala imati taj najlepši osmeh Nebo zvezda padalica Želja Pretvorilo su u plašt tuge, Razočarenje ispijalo, svaku nadu da ponovo vidim taj sjaj, koji mi pruža ruku života. Tuga me doziva… Bežim od tebe, Jer sebe više ne znam, Bežim kroz polja neostvarenih želja, Potonule ljubavi, Bežim, tražim mir, spokoj i zadovoljstvo, Tražim slobodu, Tamo gde je nikada nije bilo, A tu je Osećam Poslednje zbogom.
Sreća Od trenutka kada su se pozivi sveli na to da nemaš vremena da se javiš, A ispijanje kafe se više i ne dešava, Od trenutka, Kada nismo ni prijatelji Već dva čoveka u senci poznatih, Od onda kada sam svoja osećanja iznela, A ti se igrao njima: Od tada sam postala Jaka Gledam tamo odakle sam viđena, Hodam tamo gde se gleda taj čvrsti hod moj... Pričam tamo Gde mi se komplimenti dele, Govorim tamo Gde se govori o ovoj naravi, Volim tamo Gde se voli, A ljubim, Ljubim njega, Jer njemu nisam ni sestra ni drug, Njemu sam Sreća!
Slutim da grešim Sa puno straha Odbijam ti usne i ove noći, Odbijam najlepše reči Ubijam svaku kap nade u tebi, A možda me samo ti i zaslužuješ… Izvini, Tako je to, Kad večeri u dvoje provodim sa čašom gorkog vina, koje klizi niz grlo, Strah ubija svaku kap ljubavi u meni, Nadanja, sreće, radosti, Strah te ubija Ja samo slutim… Slutim da grešim
Aleksandra Mitić
Rođena sam 2. 12. 2003. godine, živim u selu Suvojnica, u opštini Surdulica. Brucoš sam Pravnog fakulteta Univerziteta u Nišu. Sa zadovoljstvom pišem i svakim novim danom izmamim mnogima osmehe svojom poezijom. Delić svoje mašte prenesem na papir i eto… nova poezija.
Naslovna fotografija: Unsplash