Дође ми Дође ми да се распакујем негде у теби, и да пре починка погубим све мапе и кључеве, да ничим више ни не наслутим пут из топлог лавиринта, да куцам у двојини са билом твојим, тако певљивим, кроз длаку твоју да дишем, и сунце кроз груди осећам, да те загрцнем, кад ти необичну реч кроз уста протнем, да ти пронађем супротности и смутим их, или свежем, те и да хоћеш, да не знаш, на чему сам ти, на почетку или на крају.
Сводови су исти Давно је Перун истеран из шуме, И радост Божића ушла је у срца, а неко хтеде да поништи Васкрс, длакававом кариком да објасни време, и да нам сунце прометне у месец. Давно је Перун истеран из шуме, и поља више не ките се Весном, сводови само остали су исти, одоздо наши погледи их држе.
Изгледа као да мене чека Она увек седи на истом месту, са мајским житом на раменима, са чарапама пикасовко-кеопсовским, а мени изгледа као да мене чека. И ћути ми толико тога, а ја бих јој причао до краја света, и док пребацује сунце, са једног на друго раме, за трен довољан, угледам врат. Можда некоме носи пролеће, онако снена и бела, чисте јој очи некоме слуте јутро, у рукама јој додири за мȇне ноћи. Она увек седи на истом месту, а мени изгледа као да мене чека.
Хаџи Саша Миловановић – још се из мајке порађа (као да то престане икад); син Божомиров и отац Вуков, брат свима, тумарач од двора до двора, од руба до руба, од букве до букве.
tatavukov@gmail.com