РАНДЕВУ Трпео сам дане, ране, окован на тлу. Жалим за небом. Ми нисмо ту. Рандеву сам за себе снива. Размишљао сам често. Место држало ме није. Тебе желех близу, од тебе успео да кријем. Пије ме небо, што за њега жалим. Да ли се бојим? Мојим срцем те гледам. Сâм сам, ништаван и бедан. Другом те не дам. У седам испред Музеја воштаних фигура?
ЖИВОТ Постао бих тајна никоме неиспричана. Зашто нешто тако лепо као што је живот мора да се заврши смрћу? Сакрио бих се у камену или негде на крају дуге. Пруге би се прострле на свим крајевима и губиле би се негде у рејонима Амазоније. Није сивилу драго, јер је у самоћи. Да ли би живот био леп да нема краја?
ЗВЕЗДЕ Сa лунарима одбројавам изгубљене звезде. Језде ужарене сфере у тамним равнима. Спомињу само изгубљене људе, док се мисао са мишљу крви. Први пут ниједну не уочавам. Прекривене иза облака траже своју светлост.
ДУГИНЕ БОЈЕ Црнобели свет… Губим се у сивилу, а жељне су боја очи моје. Двадесет први век… Димна завеса бомба из деведесетих подигнуте главе стоји нам над главама, и даље… Сади се дрвеће На осиромашеном уранијуму. Све је лепо. Дивота. Дугине боје.
Никола Благојевић