Početkom ove godine pojavila se u Nišu u izdanju Medivesta knjiga koja nije slična nijednoj drugoj objavljenoj skoro. Iz naslova „Ne pitajte mene, pitajte Tvorca” i pogleda na naslovnu fotografiju (aurora borealis) neće vam mnogo toga biti jasno, sve dok ne pročitate podnaslov: zanimljiva fizika. Fizika se, smatram nepravedno, ne predstavlja često kao nešto mnogo interesantno, već kao hrpa razbacanih skica i grafika koje razumeju samo čudaci koji su ih i sastavili. Prva asocijacija na fiziku su udžbenici, formula tamo, obrazac ovamo, sila puta ubrzanje… Međutim, ova knjiga izdvaja se po nečemu i zavređuje stoga da se pomene u jednom književnom časopisu. Zašto? To će vam, kao fizičke pojave u knjizi o kojoj je reč, biti argumentovano u narednim redovima.
Autor knjige je Bratislav Ivković, fizičar koji je 40 godina prenosio gimnazijalcima svoje oduševljenje ovom naukom, posvećujući se pritom posebno neobičnim i zanimljivim pojavama koje je teško ili nemoguće objasniti i upravo na njih se fokusirao na oko 200 stranica ovog izdanja. Knjiga ima 19 poglavlja (sa pododeljcima) od kojih je svako posvećeno zanimljivostima oko jedne prirodne pojave, od kinematike, preko termodinamike i molekularne fizike, do fizike mikrosveta. Uglavnom se prate teme iz gimnazijskog programa fizike, ali bez naizmenične struje, jer, kako autor kaže, jedino iz ove oblasti u toku godina nije uspeo da nađe ni jednu jedinu zanimljivu pojavu. Čitaocu su dati odgovori na pitanja kao što su da li voda može da se zaledi dok ključa, kako to da se sneg održi na vrhovima planina i usred leta, čak i u Africi, uz referencu na „snegove Kilimandžara”, zašto štikla može biti ubojitija od tenka; kako drvo, bez alhemije, može postati „gumeno” i sl.
Ova knjiga je priručnik iz fizike, koji nije pisan, kako autor sam kaže „stilom uobičajenim u naučno-popularnoj niti (ne daj bože) onim u stručnoj literaturi”, sa bonusom povremeno pomenutih zanimljivih situacija iz učionice. Taj stil pruža osećaj vođenja jedne vrste dijaloga sa čitaocem, a komentari gimnazijalaca ilustruju samo uobičajeni način razmišljanja koji svako od nas ima prema logici koja nam je intuitivna.
Pre nekoliko godina na nemačkom govornom području pojavila se knjiga Erklär’s mir, als wäre ich fünf (srp. Objasni mi kao petogodišnjaku), koja na jednostavan način objašnjava različite fenomene iz sveta. Govornici nemačkog kojima je ovaj naslov poznat videće Tvorca kao deo talasa na kome se kreće svetsko izdavaštvo priručnika za popularizaciju nauke. Međutim, razlika je u tome da to nemačko izdanje, poput 1000 zašto 1000 zato, pokriva veliki raspon oblasti i zahteva od čitaoca nezainteresovanog za neke od njih dobranu selekciju, odnosno, ograničava čitaoca koji bi da sazna više samo iz jedne oblasti. Upravo ovo je prednost Tvorca, gde su opisane samo pojave koje se baziraju na zakonima fizike.
Nakon kratkih i preglednih objašnjenja koja čitaoca uvode u problematiku i dovode do pitanja čiji je odgovor predmet zanimljive komplikacije, slede upravo najbolji delovi. Svaki od primera povezan je sa pojavama iz svakodnevnog života o kojima obično ne razmišljamo, a objašnjenje fenomena navodi nas upravo na to da se zapitamo zašto ranije o tome nismo promislili. Sledi primer kako autor objašnjava princip kauzalnosti, odnosno ono pravilo da, po definiciji, „ako događaj A prouzrokuje pojavu događaja B, onda događaj A mora da prethodi događaju B”:
„Dakle, zamislimo čoveka koji je izumeo vremeplov kojim se može putovati u prošlost. Recimo da je on i preduzeo takvo putovanje godine 2019. i da je otputovao u godinu 1960, a uzmimo da je rođen 1965. godine. Po svom prispeću u 1960. god. on sretne svoju majku i ubije je (čin je drastičan, ali i nužan za dokaz). Razmotrimo sada posledice ovog događaja koristeći logiku principa kauzalnosti (a to je logički lanac uzroka i posledica). Ako je on ubio svoju majku 1960. onda ga ona nije mogla roditi 1965, što znači da on nije ni živeo, pa nije mogao ni da izume takav vremeplov, ni da otputuje u prošlost, ni da ubije svoju majku, ali to opet znači da je ona preživela godinu 1960, pa ga je rodila 1965, pa je onda on postojao i napravio vremeplov, te otputovao u prošlost i ubio je… Očigledan je paradoks, pa je jedino rešenje kojim ga izbegavamo da pretpostavimo da ne postoji svemir u kome istovremeno važi princip kauzalnosti i u kome je moguće putovati u prošlost.”
Tvrdnja autora je da se Tvorac svojski potrudio da zakomplikuje svet i, iako se on sa svoje strane isto toliko trudi da te komplikacije raščlani i objasni, ponekad mu to ne pođe za rukom. Tada u knjizi možemo pronaći simpatične komentare kao što su sledeći: „Ako sada ipak očekujete da vam ponudim neko logično objašnjenje, moram da vas razočaram. Svet je jednostavno takav. A ako vas ovo ne zadovoljava, mogu još samo da vas posavetujem da ne pitate mene zašto je svet takav, već da to pitate Tvorca” ili „Ako vam se sada čini da ovo nije baš normalno, hoću da znate da delim vaš osećaj. Ako biste ipak voleli da možete da mi postavite bar jedno pitanje u vezi sa ovim, upućujem vas na naslov ove knjige”. Kod nekih pitanja koja su toliko zakomplikovana nailazimo i na komentare obojene humorom: „Znate, naučnici se često nađu u ovakvoj situaciji. Posmatranje ili eksperiment dovedu do takvih rezultata, da izgleda da nema logičkog objašnjenja. Tek tada postanete svesni koliko se Tvorac potrudio da iskomplikuje ovu svoju kreaciju, tj. ovaj naš svemir. Jednom prilikom mi je palo na pamet da je pre nekih 14 milijardi godina možda bio raspisan konkurs za najkomplikovaniji svemir. Volim da mislim da je na konkursu učestvovalo više tvoraca, a da je prvo mesto i glavnu nagradu dobio baš ovaj naš tvorac, pa posledično i ovaj naš svemir. Alal vera, majstore!” Ipak, takva mesta u knjizi ostaju malobrojna i sačuvana su za najkompleksnija pitanja. Autor se našim očekivanjima češće igra na sledeći način: „Da bih odgovorio na ovo pitanje ne moram da zovem Tvorca u pomoć. Nema on sa ovim komplikacijama nikakve veze.” Tvorac ostaje krajnja adresa samo za ono što ljudski mozak zaista ne može da dokuči, a jedini poslovi dostojni samog Tvorca kojima bi ljudska vrsta mogla da se bavi, prema autorovoj proceni, jesu poslovi oko naseljavanja Marsa.
Uprkos tome što su fenomeni o kojima se u knjizi govori izuzetno kompleksni, čitalac ni u jednom trenutku nije potcenjen: „Ako već znate odgovore na ova pitanja, preporučujem vam da pređete na naredno poglavlje. A ako ne, evo mog pokušaja da vam dam i objasnim odgovore na ova pitanja”. Autora su na to navikli njegovi učenici, koji su, kako sam priznaje, često imali dobre primedbe, ali i njegova nepismena baka, koja je primer za to da bake svašta znaju. Uvek se polazi od toga da je čitalac zainteresovan, da pažljivo prati i da će imati gomilu primedbi, a onda autor šaljivo odgovara kontranapadom: „imam ja za vas jedno pitanje”. Ivkoviću su digresije i potpitanja toliko omiljeni da ponekad uspe i da iznervira svog čitaoca, ali ponovo na šarmantan način: „Ako sam i vas iznervirao ovim svojim pitanjima, uživajte u trenutku”. Uvek sve može postati još gore ako se negde pojavi nekakav grafik, što njegovi slušaoci i čitaoci tradicionalno mrze. Na pojedinim mestima on na čitaoce prenosi svoj pomalo emotivni odnos sa fizikom i poručuje im da, ako su razočarani pojedinim odgovorima, ipak „ne budu tužni zbog toga”, a ponekad je i njemu žao što „čitaocima ne može da da peticu”.
Tvorac obiluje referencama na popularnu kulturu, pa svoje mesto nalaze i grupa Pink Floyd (inače poznata po pomičnoj stereo tehnologiji, pa ako na slušalice slušate jednu njihovu pesmu, u kojoj se čuje zvuk motora helikoptera koji leti, taj helikopter će vam proleteti kroz glavu) i njihov album The Dark Side of the Moon (i to nekoliko puta), film Interstellar, baron Minhauzen koji izvlači samog sebe iz živog blata, vukući se uvis za perčin, i negirajući time nemogućnost da telo bude oslonac samo sebi; Marfijevi zakoni, koji su samo drugačija formulacija drugog principa termodinamike. Takođe, brojne su pojave iz svakodnevnog života koje su povezane sa nekim fenomenom iz fizike: dečje igračke, kugle za bilijar, pirueta klizača na ledu, horoskop. Još jedna važna stvar o kojoj autor razmišlja je sam jezik, tvrdeći da su adijabatski, zgušnjavanje i razređivanje jedne od najružnijih reči koje koristimo u fizici. Taj jezik, stil kojim je priručnik pisan, i jeste jedan od glavnih kvaliteta ove knjige i razlog zašto se čitalac ne može odvojiti od njenih stranica. Jedan od primera su vickaste formulacije kojima se koristi na mestima na kojima to ne bismo očekivali: „ali ovaj mehanizam nije baš do kraja objašnjen. Blago rečeno, nemamo pojma zašto je to tako!”
Nakon što se čitaocu mozak zagreje od pitanja, odgovora i neočekivanih obrta, krajnja poglavlja donose nam (optimistično) naučno predviđanje nadolazećeg smaka sveta, ali i preporuku da, pre nego što se on zaista i dogodi, sačekamo novu knjigu Bratislava Ivkovića Vodič kroz modernu fiziku i kosmologiju i saznamo više o neutronskim zvezdama i drugim pojavama za čije objašnjenje nam za sada nije potrebna pomoć Tvorca. Ili nam je ona zapravo tek tu potrebna?
Sanja Stevanović
