Захваљујући редакцији портала Велике приче и њиховом позиву домаћим писцима, књижевним критичарима и културним радницима да учествују у избору сто најбољих романа написаних на српском и хрватском језику, могли смо видети да су међу романима које је сваки иоле упућенији читалац очекивао (На Дрини ћуприја, Сеобе, Травничка хроника, Дервиш и смрт, Повратак Филипа Латиновића, Нечиста крв, Прољећа Ивана Галеба…) своје место нашли и они о којима се ређе говори. Штавише, ако су неки од тих аутора и познати одређеном кругу пасионираних читалаца („Много више смо познати, но што смо читани” – Ж. П. Сарт), о књигама које су обележиле њихово стваралаштво не говори се довољно (да, да, као да се о овима које смо очекивали довољно говори, додао би циник). Не улазећи сада у узроке који доводе до привидне неправде од стране читалаца и критичара, несумњиво је да и мање позната прозна остварења заслужују ширу рецептивну димензију и, пре свега, контекстуалну ревизију значења, једнако као и горепоменути наслови.
Један од тих мање познатих романа је Киклоп, хрватског писца Ранка Маринковића, а други Semper idem Ђорђа Лебовића. Први аутор је на српској књижевној сцени запостављен (читај: „кажњен”) због свог политичког ангажмана деведесетих година прошлог века, док се за Лебовића „оправдање” не може тако лако наћи, премда се његов велики роман у последњих неколико година интензивно чита, захваљујући Лагуни, као што се и естетска вредност Киклопа од скора препознаје код српских читалаца, преко Контраст издаваштва и поменутог портала.
Роман Semper idem новијег је датума (објављен је 2001. год.) и по својој структури спада у ред такозваних романа-хроника, а уједно представља и романсирану аутобиографију. Такође, изненадна смрт аутора сврстава га и у групу оних романа који су остали недовршени: Браћа Карамазови, Човек без особина, Омер паша Латас, Проналазак Атханатика, Мртве душе… Али, као и код ових романа, и у случају хронике Semper idem изостанак краја се не примећује, нити на било који начин ремети доживљај приповедне и структуралне целине.
Протагониста романа Semper idem је сам аутор који крајем тридесетих година 20. века (када човечанство почиње полако да схвата да су хуманистичке идеје и најмодернија научна достигнућа залудна работа пред запаљивим говорима једног аријевца), већ у свом предшколском узрасту, покушава себи да објасни сукоб између своје унутрашње, непатворене природе и друштвених збивања у свету који се рефлектују у његовом ужем окружењу – у првом реду преко мајке и оца, а онда, у нешто ширем кругу, и преко тетака и њихових мужева, деде, очуха, маћехе итд., а касније и преко школских другова и њихових родитеља. Исповедни карактер, који је кроз цео роман дубоко интроспективан, може се сагледати у три слоја: непосредан приказ детињства и одрастања; друштвено-историјски мозаик значења који временом одређује карактер протагонисте, утичући на његову (успорену) социјализацију; и религијско-мистични аспект (само)испитивања главног јунака. Кроз приповедни ток често се сва три слоја мешају и укрштају, углавном синхроно и комплементарно. Тако је понекад питање Бога, самим тим и вечног живота и смисла поштовања верских обичаја и канона, по интензитету и значењу на истом нивоу као и питање физиолошке и емоционалне различитости између дечака и девојчица. Питање Зла које се манифестује чак и код деце (на пример, кроз злостављање другова из одељења само зато што припадају другој вери) успева у главном јунаку да изазове тескобу као и питање зашто га маћеха не воли. Коначно, питање зашто Бог, ако је бескрајно добар и праведан, допушта да поштени људи страдају (често чак и сами верници било које вероисповести) једнако узнемирује овог школарца као и несигурност пред појединим девојкама чију лепоту не може да сагледа до краја, чак и у својим медитативним тренуцима. Такође, кроз приповест која има свој правилан ток, али неправилне (ауто)рефлексије, главни јунак временом увиђа две ствари: све је исто (semper idem), зло је увек исто, као и питања која извиру из полифоније гласова родбине. Друго сазнање је то да млади протагониста, сходно већ реченом, увиђа да се одрасли људи од деце разликују само по томе што на та питања знају да одговоре духовитије и путем занимљивих аналогија, али не и објективније, тако да се може сагледати шире логичко утемељење. Нада остаје, мир изостаје, а питања се настављају пред ћутећим безданом историје.
Дечак, односно сам Лебовић, у својим ауторефлексијама не покушава толико да нађе одговоре на питања за која већ у младићким данима наслућује да ће га пратити до смрти, колико жели да им врати достојанство и метафизичку тежину коју старији и, наизглед, паметнији игноришу. На крају сваког поглавља у књизи, он, као одрастао човек који је дуго година веровао да су ратна разарања заувек иза њега, на маргинама романа додаје белешке којима ревидира ондашње догађаје, схватајући да се после непуних педесет година историја понавља, само на ужем друштвеном пољу и са сличним реперкусијама на које један времешни интелектуалац, чак и са огромним бременом искуства, не уме да одговори. Мирослав Крлежа је у једном свом есеју записао: „Нису нам очи невлажне пред овим спроводом илузија”, док Лебовићу не остаје ништа друго него да, уз повремену помоћ добронамерних рођака, сâм гради своје илузије, далеко од појавне реалности.
Од рођака који младог приповедача од прилике до прилике, на најразличитијим местима и у току неочекиваних ситуација усмеравају и утичу на његово сентиментално васпитање значајну улогу заузима деда Адолф. Иако деда мрзовољно и са привидном љутњом у гласу одговара на дечакова питања и коментаре, Лебовић у овом лику види мисаону постојаност и етичку конзистентност каква изостаје и код учених рабина. Дедин захтев да га нико више не ословљава по имену, јер се појавио још један „Адолф”, у коме је он међу првима наслутио обзнану несреће и суноврата, главни јунак у почетку доживљава хумористично, док касније, како се преко европске и светске историје повлаче све оштрије границе, више ћутањем но речима одаје признање свом најстаријем живом претку. Деда Адолф, за разлику од осталих рођака, не подлеже неписаним правилима ситуационе логике, те ако понекад нешто уме и да прећути, засигурно никад неће да слаже, само зато што већина тако очекује.
Дечакова мајка, од које се он повремено раздваја, све у зависности од породичних утицаја, неретко и политичких околности, у њему ће рано развити способност за друштвену независност и постојани интегритет, док ће њен други муж, дечаков очух, који му је више пријатељ него секундарни васпитач, непланирано успети да му предочи да живот није у парама, бројкама, крутим схемама и провереним деклинацијама. Изјава очуха Андрије: „На филму је као у животу, али у животу није као на филму” – дечаку не помаже много на рационалном плану, али, полако и са мером, он осећа да у животу скоро ништа није предвидиво, и да „Велики Сценариста” не открива крај, ако краја уопште и има.
Ако је, како Лајбниц учи, овај свет најбољи од свих могућих светова (не добар per se, већ најбољи од оних који су могли да нас задесе), онда ваљда можемо очекивати од грађанских закона да ће нас заштитити пред дискриминаторном олујом антисемитизма, која све више повија гране у Хрватској, а полако и у малом месту званом Сомбор.
Међутим, не; закони се „спорије” примењују онда када треба пронаћи ученике немачке националности који су злостављали Јеврејина који би требало да им буде друг из школе. Одлазак из земље такође није решење, јер, како кажу они који даље виде, ни у другим републикама није много боље но што је у Краљевини Југославији.
Сувопарна подучавања, којима га често подвргава теча Бела, о томе како људи не могу да спознају Божје путеве, те самим тим ни разлику између добра и зла, не налазе своје место у глави овог дечака, а камоли у његовом срцу. Ово је видљиво посебно онда када крену да пристижу гласине о страдању девојке у коју је био заљубљен, или кад уследи наредба оца његове прве девојке да ће путем својих веза ухапсити његову мајку (због неплаћања пореза) уколико дечак не раскине с његовом ћерком, а све због тога што дечак припада јеврејском народу. Једино теча Стеван, својим духовитим и вишезначним опаскама успева да разведри главног јунака, било да разговарају на тему мушко-женских односа, или о судбини неснађеног појединца између политике и вере, нације и породице, љубави и мржње.
У роману Гец и Мајер, Давид Албахари поставља неутралног приповедача (истовремено му дајући најироничнији морализаторски тон којим овај процењује „радне обавезе” двојице немачких војника), који без уплитања својих емоција покушава себи да објасни суманутност „великих историјских одлука”, које доводе до реализације „баналности зла” (Хана Арент). Немачким војницима Гецу и Мајеру, такозваним подизвођачима радова виших власти, често уме да засмета нека ситница док превозе Јевреје од логора до гробнице; но – што би се и у једном тренутку осврнули на јауке и кашаљ људи који се у камиону – специјално монтираном за ту сврху – гуше издувним гасом. На тај начин, они их већ „припремљене за покоп” довозе на време, правдајући такав поступак ставом да се не сме довести у питање надалеко чувена германска прецизност и експедитивност. Управо та дистанца, парадоксално, омогућује приповедачу код Албахарија да се поистовети с овом двојицом егзекутора, који су, nota bene!, појединци какве срећемо на улици, у банци, у домовима здравља и на пијаци. Приповедач романа Semper idem пак сагледава страдање својих другова, њихово бекство из Загреба, касније и из Сомбора, дубоко проживљавајући бол верско-националне заједнице којој припада, не пропуштајући да своје мисли усмери ка метафизичком проблему теодицеје: ако Бога има, откуд зло, ако Бога нема, откуд добро у људима – макар ових других било у несразмерно мањем броју. Док приповедач у Албахаријевом роману на крају покушава да ученицима којима предаје у школи што убедљивије представи бесмисао страдања деце, жена и младих људи, дотле главни јунак код Лебовића у току рата и погрома (и много година касније, приликом реконструкције сећања) отворено, емоционално, без дистанце, али и без патоса, покушава да сублимира страх и стрепњу путем снова (срећући се са покојним дедом Јосефом), тражећи одговоре у кабали, и – можда понајвише – у духовитим опсервацијама тече Стевана.
Велики бечки психијатар Виктор Франкл, и сâм жртва Холокауста и непосредни сведок друштвене ентропије на европском тлу, у својим књигама експлицира могућност опстанка човека једино у егзистенцијалистичкој потрази за смислом, и у изналажењу смисла као онтолошком пулсирању човековог духа, понајвише тамо где је најтеже, и где је очигледност бесмислене (насилне) смрти најубедљивија. У роману Semper idem смисао је у прећутаним реченицама младог Лебовића, које он у каснијим годинама, у својој свесци од које се не одваја, више пута покушава да попуни поновним ћутањем.
Аутор: Душан Стојменовић
Фото: Лагуна