Нову позоришну сезону у нишком Народном позоришту, али и седмо издање фестивала „Театар на раскршћу”, отвара представа „Софка” Ирфана Менсура, настала по мотивима дела „Нечиста крв” Борисава Станковића. Препознатљива Менсурова позоришна естетика, глумци са којима је редитељ већ сарађивао, али и другачије виђење Борине мисли оно је што нишку публику очекује на премијери. У разговору за „Без лимита” редитељ говори о Софки као једном од најзначајнијих женских ликова у књижевности, патријархалном друштву, али и свом виђењу дела које од јесени добија нови позоришни живот.
Шта нам доноси представа „Софка” коју сте режирали? Колико ће се разликовати од начина на који смо до сада читали и доживљавали Софку и свет Боре Станковића?
Неће Софка бити другачија.
Ја имам своју позоришну естетику већ 40 година, колико се бавим режијом, а глумац сам по вокацији. Схватио сам да имам жељу да правим своје позориште; позориште које ће у први план избацити глумца и логичност понашања и решавања сцена, те да самим тим то позориште буде пријемчиво. Под пријемчиво не мислим на улагивање публици, него на то да публика ниједног тренутка није у збуни и да се не осети да присуствује некој позоришној мистификацији коју треба да одгонетне. Ја волим позориште које је апсолутно јасно. Волим да глумци на сцени знају шта раде и тог тренутка се успоставља комуникација с публиком.
Софка се, дакле, неће издвајати, али ће се можда издвојити моје читање Боре Станковића. Ја се бавим Станковићем већ деценијама и сматрам да је један од највећих писаца у Европи, а не само код нас и ја сам му приватно доделио Нобелову награду. Толико га ценим и мислим да је заиста изузетан писац, без обзира на то што га малтене сврставају у локалне писце јер је писао о једном географски малом простору, на језику који, де факто, у парчићима припада том простору и самим тим га, чини ми се, сужавају. По мени, он је европски, ако не и светски писац. Јер оно што је он начео у својим делима: приповеткама, романима, па и у покушајима да буде и драмски писац, доказало је да и јесте велики писац. Он је човек који на један изузетан лирски, поетски начин прича о темама које су у осталим деловима Европе много грубље прочитане, односно, много грубље и примитивније се о њима прича. Ја бих Бору држао за човека који је начео неке теме, али их је начео на лирски начин.
Бору Станковића читате још од ране младости. Шта мислите, да ли би му се допао Ваш приступ „Нечистој крви” и, пре свега, Софки?
Имао је Бора покушаје, колико сам ја у литератури читао, да се направи нека драматизација „Нечисте крви”. Није питање драматизације, него приступа ономе што он нуди.
Мислим да бисмо Бора ја и били јако добри пријатељи, јер нисмо простаци и нисмо примитивни, јер о жени размишљамо као о узвишеном бићу. Не спуштамо жену на ниво јефтине робе и цео проблем „Нечисте крви” није јефтиноћа једне жене, него јефтиноћа друштва у коме она живи.
Хвала Богу, сви обичаји којима је она морала да се прилагоди, а није, де факто су нестали. Можда у траговима још негде постоје, али су тако скривени да их не можемо открити. Ја не бих волео да ни у траговима постоје, ако постоје, јер то о чему је Бора писао јесте део балканског примитивизма. Кад кажем балканског, говорим заиста о Балкану, јер то се догађало и у другим деловима, не само на југу.
Софка је јунакиња богатог унутрашњег света и снажне чулности. Како посматрате ту димензију њеног лика?
Мислим да су речи „еротика” и „еротизам” много ближе ономе како ја размишљам о Софки и о Бори.
Када говоримо о Софки, она се често представља као трагична јунакиња која не умире. Како Ви доживљавате Софку?
„Нечиста крв” је изузетан роман. Кад не бисмо знали да је написан у Врању, о Софки, кад би се све то преместило у неку земљу која нам је тобож још увек недостижна, то би био роман светског гласа. Софка је сублимат свих могућих изузетно важних женских ликова у књижевности, почевши од Антигоне, Медеје, па до разних Вирџинија, Хеда и тако даље.
Мислим да је од Софке могуће направити велико позориште, позориште које ће се бавити темом која је на неки начин врло иритантна, али и тема која би могла да мази публику, као што ја мазим Бору.
У чему је, заправо, суштина Софкине трагедије?
Цела трагедија јесте, у ствари, у обичају и некој врсти патријархалног понашања целог друштва према жени која је, како то друштво сматра, ниже биће. То биће нема право на своје „ја”, на своје искрено мишљење, и треба га употребљавати као ствар.
Да ли је трагедија нашег друштва што „Нечисту крв” читамо онако како нам је неко некада рекао да треба, односно кроз канонска читања и тумачења?
То је проблем свих гимназијских читања, јер извуку само површину проблема „Нечисте крви”, а то су обичаји и једна жена која се отела обичају, и цела породица и сви остали иза те жене… Али не само њена, него цела поколења су живела по неким правилима која су апсолутно неприхватљива, поготово са данашњим размишљањем о животу, односу, додиру, па чак и љубави.
Кад сам читао Бору, ја сам читао Бору као трагичан љубавни роман, а не трагичан друштвени роман. Мислим да је социологија у другом плану, а да су интима и жена у првом плану и у читању, а биће, богами, и у представи.
Да ли је наше неразумевање Софке заправо друштвено условљено?
Ово друштво треба да промени разне системе да би почело да размишља на други начин. Не говоримо само о књижевности и читању наших озбиљних дела.
Колико је дијалект утицао на то како данас доживљавамо Борина дела и да ли он може да буде мана или ограничење за њихово разумевање?
Моја драматизација се не бави дијалектом. Моја драматизација се бави мишљу. Мени је важна Борина мисао, не дијалекат. Зато што мислим да дијалекат одмах повуче у неки фолклор. Ја то нећу. Наравно да ја у својој Софки имам и тешко оро и чочек, али ће то бити мој чочек и личиће на чочек и сви ће знати да је то чочек, али неће бити шарени, раздрагани чочек културно-уметничког друштва.
Шта је за Вас био највећи изазов приликом рада на овом делу?
Пронаћи Софку.
Оно што је врло важно за ову представу јесте музика. Колико Вам је било важно да управо музика Александра Сање Илића буде део ове представе?
Ово је на неки начин мој дуг и омаж Александру Сањи Илићу, који је био мој пријатељ. Сарађивали смо десетак, петнаест година и дошли смо до кумства. Нажалост, преминуо је и ја сам од његовог сина, на кога су прешла ауторска права, добио carte blanche да користим и соло и оно што је радио са „Балкаником”. Он је схватио да ја Софком на неки начин желим да направим омаж Сањи. Мислим да су глумци који су чули неке од нумера, да ли само подлогу или нумере на које ће играти чочек или тешко оро, били просто узбуђени.
Могу и да вам откријем једну тајну: појавиће се и део једне музике која не припада том периоду, тој боји, али ћу бити толико дрзак да је употребим баш због Сање и тог периода наше сарадње.
Шта ће публика понети са представе?
Публика мора да се оплемени и мора да буде поносна што имамо таквог писца; што имамо писца који је зачео такве теме и што је о њима писао на тај начин. Надам се да ће доживети лепоту позоришта коју ја покушавам да направим овом представом, заједно са целим ансамблом, уживати у њеној естетици, у њеној тачној мисли и, ако представу направимо онакву каквом је замишљам, изаћи оплемењени.
Разговарала: Јелена Јоцић
Фотографија: Маја Аћимовић / Архива „Без лимита“