Mileva Marić Ajnštajn, srpska fizičarka i matematičarka, bila je žena koja je, u vremenu kada nauka gotovo da nije bila otvorena za žene, krčila put znanju i obrazovanju, ali je njen život i rad dugo ostao u senci slavnog supruga. Danas se o njenoj priči sve više govori, a igrano-dokumentarni film „Mileva Ajnštajn“, rediteljke Andrijane Stojković, osvetljava njen život iz drugačije perspektive.
Niška glumica Staša Nikolić tumači naslovnu ulogu. Koliko joj je Milevina priča bila inspirativna, kako danas vidi položaj žena u nauci i šta je naučila od svoje Mileve, govorila je za „Bez limita“.
Koliko Vam je značila ova uloga, s obzirom na to da ste ostvarili glavnu žensku ulogu o naučnici koja je pomerila granice nauke, ali je na neki način ostala u senci svog muža?
Značila mi je dosta, pre svega zato što je to jedna od naših nacionalnih heroina, žena od značaja i u svetu nauke i u svetu feminizma, koja se borila za svoja prava i koja se generalno borila za život uprkos svim preprekama koje su joj dolazile, fizičkim i društvenim okolnostima. Ona se borila i išla dalje.
Kako ste se pripremali za različite faze Milevinog života, posebno za njen kasniji period, kada je bilo potrebno prikazati i njeno emotivno i psihičko stanje?
Scenario koji je napisala Selena Stanković je fantastičan i bilo je vrlo lako ući u celu priču. Dok sam čitala scenario, nisam znala kako će izgledati ti razgovori sa stručnjacima, sa psihologom, naučnicima i ljudima koji su povezani sa Milevom, ali sam znala kakav je moj igrani deo. Imala sam fantastičnu rediteljku Andrijanu Stojković i fantastičnog partnera Teodora Vinčića, koji je igrao Alberta Ajnštajna, tako da zaista moram da kažem da je bilo divno raditi. Nije bilo teško ni uploviti u tu priču, niti ispričati hronološki njen život od šesnaeste do skoro pedesete godine.
Kasnije nije ni bilo važno jer smo se mi više bavili njenim emotivnim stanjem, šta ona sve proživljava psihički jer je ona kasnije obolela i od šizofrenije, po tim nekim istorijskim podacima, tako da smo se više bavili nekim njenim emotivnim stanjem. Kasnije, posle neke četrdesete godine, taj period je bio najteži; prvo zato što ja nemam toliko godina, nemam to u iskustvu, ali mislim da smo i taj deo dobro uradili na filmu jer sam imala pomoć dobrih maskera, šminkera.
Kazali ste kako su Vam otac i gradivo koje ste učili u srednjoj školi pomogli tokom pripreme za ulogu. Možete li nam reći malo više o tome?
On je sada toliko srećan jer se pominje u svakom intervjuu. Ja sam išla u gimnaziju „Svetozar Marković“, gde se dosta uči matematika, fizika, hemija. Dakle, dobro predznanje iz srednje škole, ali naravno da je i moj tata zaslužan jer je sa mnom odmalena radio, dosta me je spremao. On je polagao nade da ću ja biti naučnica, da ću se baviti matematikom ili fizikom.
Meni nauka dobro ide, ali mi ide dobro i umetnost. Ja nemam nijednog umetnika u porodici, svi se bave naukom – sestra je farmaceutkinja, mama hemičarka, tata inženjer sa takmičenjima iza sebe. Ja sam potpuni izuzetak, te pomalo zavidim kolegama čiji su roditelji u umetnosti jer oni imaju prijatelje i poznanike iz istog kruga sa kojima mogu da razgovaraju. Međutim, sada me i moji razumeju, sada su već i oni u tome dosta dugo.
Koliko Vam je bilo zahtevno da rešavate komplikovanu jednačinu pred kamerom i istovremeno vodite publiku kroz Milevin život?
Dobila sam dosta ranije integrale koje mi je tata pokazivao, tako da smo mi to prošli dva puta. Prvi put mi je objasnio, drugi put sam ja njemu objašnjavala, onda je on mene ispravljao gde grešim. Teže mi je palo to što sam imala tu ogromnu jednačinu koju sam morala da rešim uživo, a pritom pričam sve vreme obraćajući se kameri. Paralelna radnja, rešavanje formule i pričanje s kamerom, to jest, vođenje publike kroz film, jednačinu, ali i kroz Milevin život – to mi je bilo teško. To je bilo komplikovano.
Publika je zapazila određenu sličnost između Vas i Mileve. Kako je izgledala fizička priprema za ulogu?
Pre svega, tražili su glumicu koja bar malo fizički liči na Milevu, a ja zaista podsećam na nju kada je bila mlađa. Imam potpuno drugačiju frizuru, te su mi u periodu kasnijih godina radili sede. Morala sam da potpuno puštam svoje prirodne obrve što mi je jako teško palo, zatim crtali bore i podočnjake, spuštali obrve. Višnja nam je radila šminku, neke intervencije sa senkama, sa licem. Jedna Milevina noga je bila kraća, te sam morala da nosim štiklu na jednoj nozi.
Školovali ste se u Rusiji. Da li ste nešto što ste naučili tokom školovanja u stranoj zemlji direktno primenili u radu na ovom filmu?
U Rusiji se dosta bave detaljima, što je možda više vezano za filmsku glumu nego za pozorišnu, tako da mislim da sam tamo otkrila u glumačkom izrazu neke finese koje su mi kasnije pomogle da napravim lik pred kamerom. Oni se zaista bave do tančina mikroekspresijama i svime što čini ljudsku psihologiju, zaista su vrhunski u tome. Svi najstariji metodi glume su tamo prvo izmišljeni, počevši od Stanislavskog pa nadalje. Sve mi je to dosta pomoglo u psihoanalizi lika i analizi generalno svih likova, pogotovo kompleksnih.
Kako ste doživeli rad na dokudrami i specifičnost toga što ste kao Mileva direktno vodili publiku kroz priču?
Dosta je zanimljivo to obraćanje kameri. Film je 70 odsto igrani, a 30 odsto dokumentarni. Ja sve vreme vodim priču, kako ne bi bilo čudno kada se odjednom pojavi sagovornik, a do tada je sve bilo igrano, što je u „Milevi“ prilično dobro napravljeno. Zašto igrano? Zato što ona vodi celu priču. Imam paralelnu radnju u kojoj pričam sa publikom, vodim je kroz film i odigravam scene, što je bilo jako teško za koncentraciju, ali i užasno uzbudljivo. Kamera je bila izuzetno blizu sve vreme, tako da je sve u tim mikroekspresijama, a mene to jako uzbuđuje. Tako je uvek u tim dokudramama – dosta je sve spušteno, naturalistički, kao da se stvarno dešava.
Mileva je veliki deo života provela u inostranstvu. Koliko je taj osećaj neprihvaćenosti i usamljenosti uticao na njen život i lik koji ste gradili?
Tako je. Ona je strankinja, jer sve vreme živi sa njim u inostranstvu, tamo odgaja decu i mislim da je bila vrlo neprihvaćena od strane te zajednice. Tom temom smo se takođe bavile – ne samo time kako je biti Srbin u inostranstvu, već kako se čovek uopšte oseća kada živi u drugoj zemlji i koliko može da bude usamljen.
Ja se, na primer, divno osećam u inostranstvu. Volim da živim tamo i obožavam kada odem u inostranstvo, ali nisam živela u takvim društvenim okolnostima, tako da nisam baš kompetentna da iz današnje perspektive komentarišem koliko su ti uslovi bili drugačiji.
Uloga je izazovna i zbog njenog odnosa sa Albertom, koji je ostavlja zbog bliske rođake, kao i teške porodične situacije u kasnijim godinama. Kako ste doživeli taj deo njenog života?
On je nju ostavio zbog bliske rođake i to je velika, uznemirujuća činjenica, dakle, i skandal.
Po Vašem mišljenju, kakav je danas položaj žena u nauci?
Mislim da je mnogo bolje nego što je ranije bilo. Ne bih sad izdvajala žene u nauci od drugih žena; moram reći da o ženama u umetnosti, konkretno u glumi, najbolje mogu da pričam jer to znam iz prve ruke. Takođe, uvek je bilo manje uloga za žene, sad se to menja i čini mi se da se žene bore lavovski.
Naravno, sad po ceni toga što i ja kažem u filmu – da li porodica, da li karijera, da li ljubav, šta će doći u kom trenutku. Evo, sad smo radili jedan mjuzikl koji se baš time bavi, sa mojom drugaricom Aleksandrom Lazarovski, gde se sve vreme govori o tome kad će žena da sve postigne, šta treba da postigne, šta se od nje očekuje. Jer danas, uz sve obaveze koje smo imali ranije, imamo i taj momenat karijere, nezavisnosti, samostalnosti.
Tako da je sada tu još i taj mentalni rad na sebi. Sve je postalo mnogo složenije, ali mi se čini da su nekako stvari mnogo otvorenije ka tome da su žene postale nešto više. To vidim i po mojoj sestri i po mojim drugaricama. Ne mislim da je neka uskraćena zato što je žena. Naravno, možda je manje plaćena, možda ima malo manje prilika, ali mislim da nije kao ranije. Mislim da smo dosta toga postigle i da ćemo tek.
Jako mi je drago što se i neke druge teme otvaraju, što se otvaraju teme seksualizacije žene, posmatranja žene samo kao nekog objekta koji samo tome služi, da izazove neku erotiku. Sad se pomeramo i od toga, žene dobijaju i neku novu dimenziju i zanimljive su filmskim stvaraocima sa tom novom dimenzijom. Ja zaista moram da kažem da nijedna uloga koju sam radila nije posmatrala i tretirala ženu kao seksualni objekat, nego sa svim što ona nosi.
Iza ovog filma stoji gotovo u potpunosti ženska ekipa – rediteljka Andrijana Stojković, scenaristkinja Selena Stanković, direktorka fotografije Jelena Stanković, producentkinja Danka Milošević i montažerka Mina Petković. Kako ste funkcionisale kao tim?
U filmu se pojavljuje i Marija Kiri, koju tumači Ema Muratović, tako da imamo još jednu jaku žensku figuru koja je menjala svet, osvajala nagrade i upisala se u istoriju. I tu temu smo obradili, ali pošto je Mileva Marić bila Srpkinja, mi smo se fokusirali na nju. Ovo je u potpunosti ženska priča koju je Andrijana divno vodila, a sve počinje od scenarija.
Direktorka fotografije Jelena Stanković uradila je fantastičan posao. Takođe, montažerka Mina Petković, tu je producentkinja Danka Milošević. Sve ključne figure u ovom filmu bile su žene.
Naravno, u ekipi je bilo i muškaraca – Teodor, koji igra Alberta, divan je zaista, tako da nema veze što nije jedan od nas. Šalim se, naravno. Mi smo se jako dobro povezale. Nedavno smo Andrijana, Selena i ja radile i podkast. Jedna započne neku temu, druga je završi, treća se nadoveže. Mislim da je to jako bitno, jer možete da imate divnu temu, ali da se prosto desi nepoklapanje.
U filmu je prvenstveno bitno da se napravi tim koji se upotpunjuje, svako u svom segmentu – ja dajem svoj doprinos u segmentu glume, Andrijana vodi celu priču, Selena je tu ako nešto treba da se prepravi ili dopiše. Sve je to dosta podložno menjanju i svako mora da bude otvoren i da razume drugu osobu.
Šta ste Vi lično doneli ulozi Mileve i koliko Vam je saradnja sa ostatkom ekipe pomogla da je izgradite?
Ja sam svakako donela sebe i svoju interpretaciju onoga što je Selena napisala. To je bilo prilično jasno, ja sam to razumela i osetila. Sećam se momenta kada mi je Andrijana prvi put dala da pročitam taj monolog, Milevin monolog na kraju filma, koji je dug, emotivan i jako feministički. Čim sam ga pročitala, potpuno me je obuzeo. Užasno me je zanimala tema, užasno sam želela da ja, Staša Nikolić, ispričam tu priču o jednoj ženi.
Imala sam sličnu temu u „Zaljubljenom Šekspiru“, kada sam radila sa Anom Tomović, ali sam tada, po mom mišljenju, bila premlada i nisam znala šta da radim sa tim velikim zadatkom. Sada sam uplovila malo starija i zrelija, sa mnogo više projekata iza sebe nego u tom trenutku i nekako sam potpuno preuzela, što se interpretacije tiče.
Naravno, Andrijana je tu bila da podešava i vodi kroz celu priču. Bilo je dosta upotpunjavanja i moje improvizacije sa Teodorom, koje je Andrijana vodila. Selena je bila stalno na setu, uvek raspoložena da popriča o nečemu ili upotpuni formule iz fizike.
Koliko je važno da se o Milevi i njenom životu govori kroz različite umetničke forme i da njena priča dobije još više prostora?
Serija bilo kakve vrste, knjige, umetnička dela, predstave… Mi se nadamo da će biti i serije, radimo na tome, pa valjda će se desiti.
Razgovarale: Anastasija Arvai, Lana Stanisavljević
Fotografije: Jelena Stanković