Иако је филмски фестивал своје шездесето издање дочекао у нешто другачијем облику, без традиционалног учешћа Града Ниша и Нишког културног центра као суоснивача „Филмских сусрета”, окупљање глумаца и публике уместо на Тврђави одржаноје на Кеју, под другим именом, али са истим садржајем.
Традиционална додела награде за животно дело, коју додељује Удружење филмских глумаца Србије, а које је ове године самостално организовало фестивал, није изостала. Овогодишња добитница Тања Бошковић поново се поклонила нишкој публици, уз громки аплауз и пред пуним гледалиштем, баш као што памти и свој први наклон пред Нишлијама.
Добили сте награду за животно дело која носи име Павла Вуисића. Колико Вам ова награда значи и шта за Вас значи то што носи управо његово име?
Ја сам своју награду давних година већ добила играјући са Павлом Вуисићем. То је највећа награда која се може добити. Дружење, тако дискретно и фино, са њим је такође награда.
Ово је награда коју сам ја добила од колега, и то њих троје: Анице Добре, Мире Карановић и Светислава Цветковића.Хвала за ово троје људи, а Богу хвала за дружење са Павлом Вуисићем, за играње и за учење о достојанству, о неким људским стварима које су важније и од глуме, и од славе, и од новца, и од свега. Аутентичност на првом месту.
Можда је урбана легенда, али је истина: он је највећи на целом свету, што се мене тиче, а и што се Орсона Велса тиче.
Када сте сазнали да сте добитница награде, шта Вам је та вест значила, осим самог признања за Ваш рад?
Била сам срећна јер ћу имати прилику да се пред мојим тек рођеним унучетом подичим да је „бајка” радила нешто за шта је заслужила велику награду.
Када се данас осврнете на своју каријеру и све што сте током ње прошли, како гледате на све што је иза Вас?
Одјавна шпица тече. Што се мене тиче, ја сам задовољна. Нисам у сваком тренутку била ни срећна, ни весела, ни задовољна. Међутим, сада немам очекивања.
Када погледате уназад, шта је то било лепо, шта је било тешко?
Све је било лепо. Тешке ствари се забораве за секунд.
Како памтите свој први сусрет са филмском публиком у Нишу?
Памтим све до детаља: и то да сам са Аљошом Вучковићем код Американца играла на столу и то да је Шабан Бајрамовић певао, и да су свирали до јутра, и да су се јела папрена јела и да смо уживали једни у другима, и да се певало; да је та публика под кишобранима, ја сам и то доживела, гледала филмове и није се мицала без обзира на то шта се дешавало. И звук тог аплауза и жамор пре него што изађу ови велики, озбиљни. То је Ниш.
Шта Вам значи нишка публика и какав је Ваш однос са њом?
Овде сам се изгрлила и поздравила са људима који су дошли. Овде имам своје пријатеље. Ја долазим овде, ја волим Ниш,зато што ме везују дивне успомене из ране младости, абогами и из ових познијих дана.
Шта је то што Вас увек изнова враћа у Ниш?
Док год будем у прилици и док ме ове ноге носе, ја ћу долазити кад год ме позову. Друго, ја волим да дођем овде, имам позоришну публику са којом уживам. Певају са мном. Не знам колико пута сам одиграла и Сузе су ок, Кабаре, Сару Бернар. Ја овде долазим као кући.
После шест деценија фестивала, која би била Ваша порука?
Да не треба да има два, довољан је један.
Аутор: Редакција
Фото: Маја Аћимовић / Без лимита