Јутрење Тишину дима што је целе ноћи у соби спавала прекида оштар, весео цвркут прве птице. То је мала радост што се у крошњи разиграла уз светлост што нежно милује нам лице. На длану земље немо мирује још непроникло зрно. У себи крије шуме које ће тек да се роде. Све што је у нама тешко, сиво, црно сад пушта корен и тражи пут до слободе. Ваздух уздрма тешко, бритко, црквено звоно кô звонки глас што вековима исту причу тка. Оно нас подсећа на све што је било и оно што нас тек чека у процепу јаве и сна. Зрно је нада, цвркут-песма што нас буди, а звоно је мера озбиљна, строга. У новом дану, поново се рађају људи и свако у себи пронађе и странца и Бога.
Празник тишине Данас је грмљавину заменио мук и ветар је у крошњама утишао глас. Свет је стао у један уздах, тражећи у тишини од буке спас. Нема псовке ни лажног: „Добро сам”, само се зенице у пролазу сретну. Учимо да читамо рамена и дланове и сваку мисао, до сада неприметну. Када речи утихну, истина проговори као подземна вода што избија на крас. Празник је тишине – најзад се чује све оно што крили смо у себи од нас.
Зрна песка Дланови судбине опет су окренули тај пешчаник и стаклена цев је поново почела да дише. Нема овде краја, нити је ико победник, док зрно за зрном судбину нам пише. Време не тече право као река ка мору, већ се криви и враћа на сопствени извор. Свако нас јутро затиче у истом разговору док везујемо живототкању нови чвор. А на дну се, као талог, скупља покајање, тешка прашина онога што нисмо смели. Горко је то изнова проживљено сазнање, да смо могли другачије, само да смо хтели. Ал' песак је неумољив. Он не бира страну. Он само пада док га рука опет не покрене. У том вечном кругу, у том непрекидном дану, ми смо и судије и жртве и сопствене сене.
Фотографије: Марија Јевремчевић
Биографија:
Марија В. Илић рођена је 29. фебруара 1980. године у Алексинцу, где је стекла основно образовање и завршила нижу музичку школу, а затим наставила школовање у Алексиначкој гимназији. Дипломирала је на Високој школи за образовање васпитача, определивши се на специјалистичким студијама за област драмског васпитања.
Током студирања радила је на локалној радио-станици, а од 2006. године ради као васпитач у предшколској установи. Писањем поезије и прозе бави се од детињства. Њене колумне објављиване су на свим локалним порталима и шире, а по њеним текстовима и у њеној режији изведене су многе приредбе и представе за децу.
Са римом утканом у утопијска маштања о животу, инспирацију налази у оквирима сурове реалности и изван ње.
Године 2025. објавила је збирку С пола срца у комад душе, у коауторству са Аленом Гагићем, у издању „Нова нова поетика“, Београд.
