Дечак се уплашен буди, у сну је тражио нешто што у његовом прастаром срцу има посебно место. Где је та крпача стара? Где ли је остала сама? Ту, испод рушевина, ту поред дечјих рана. Дечак се пробуди брзо, у огледалу гледа у неког, у човека избразданог лица, у странца немог, далеког. Гле, испод кревета лопта мека ко памучно платно. Ал’ нема крпаче старе уваљане у блато. Заплака дечак из срца, старог а тако нежног, нема ни босих ногу ни дана хладног и снежног. Растужи се и странац, застаде погледа сетног. Крпача прљава спава крај једног детињства вечног
У једном далеком селу, под крошњом мирисне липе дечаци и девојчице правише торте од блата. У једном далеком селу, у хладу кројили дане, кројили живот и снове, не беше болести, рата. У једном далеком селу Извори воде су текли, Шљиве су рађале увек И сви су били срећни. Откада липе нема ни благородних шљива, Само још покоји сведок Једно детињство снива. Откада вода стаде, ни плача дечијег нема, Земља тужна и пуста, У своме болу дрема.
Сузана Трифуновић