Желео сам да напишем песму само за тебе, Песму какву још нико није написао, да буде твоја и ничија више… Да је нико не може поклонити другој жени јер ће јој узалуд рећи моје мисли, а оне неће имати исто значење… Можда би јој се стихови допали, али би знала да их је неко други написао. Познала би то по скривеним уздасима и обичним речима које се у песме не пишу. Ја сам те речи тражио у хиљадама других, али не нађох ниједну која би сенком покрила све остале. Као да сам на цветној ливади желео да уберем најлепши букет цвећа. Увек би ми се чинило да сам неки цвет прескочио јер је баш тај недостајао… Страхујем да ти се песма не би допала јер су речи у њој сувише бледе и слабе и да нису довољно добре за тебе. Стрепња од равнодушности док би је читала болела би ме, а ја не бих успео сакрити стид на свом лицу… Можда је таква песма већ негде створена, али није записана јер је остала на неком узглављу у тренуцима чежње. Питам се због чега су снови моћнији од јаве и скрију се увек када се пробудимо… Трагаћу и даље за најлепшим букетом цвећа, јер морам пронаћи онај који сав мирише на тебе…
Биографија:
Милојко Тадић je рођен 25. јануара 1957. године у Омољици код Панчева. Након основне школе завршио је Ваздухопловно-техничку војну школу у Рајловцу. Потом је службовао најпре у Пули, а затим у Мостару, где је радио у Ваздухопловној академији на школовању домаћих и страних пилота. Касније прелази у Батајницу, одакле се пензионисао након НАТО агресије, радећи као летач-механичар на борбеном авиону Г-4.
Током службовања бавио се писањем репортажа за локалне новине у градовима у којима је живео и радио. До сада је објавио збирку приповедака „Онда кад су зиме биле беле”. Такође је завршио роман „Писма из Рајловца”, који је у припреми за штампу.
Са својим прилозима учествовао је у бројним зборницима хуманитарног и општег карактера. И даље се активно бави писањем.
Насловна фотографија: Unsplash