Опет јутро поглед за прозоре веже и не мари што те тамо давно нема, успомена жива што у страсти сеже, као птица што се да узлети спрема. У тренутку мутно раскрили се време: жар вечери пада на голубе беле, Хесеа и песме, успламтеле теме, на Јесење лишће и пожуде вреле. Тад ме прхут крила као из сна прене, голубица сива иза окна слети, ја отворим прозор и раширим зене И дланове пружим и прегршти зрна, као да ћеш опет са њих вече хтети, топла као свила, снежна као срна.
Биографија:
Зоран Старчевић је одрастао у Ужицу. Студирао је српски језик и књижевност у Сарајеву, магистрирао из социологије језика у Београду и докторирао из словенске лингвистике и литературе у Едмонтону у Канади. Из оног Сарајева, у коме је као студент и асистент на Филозофском факултету провео дванаест година, отиснуо се на пут око света, учећи себе и друге тајнама језика и споразумевања. Предавао је српски језик и лингвистику, комуникацију и лидерство, науку о учењу, па и руски и енглески језик на универзитетима од Сарајева, преко Илиноја, Алберте и Јапана до Хаваја и Калифорније. Поред збирки Врзина у Метоху винском, Књижевна омладина Србије, 2025, у припреми су још две збирке поезије, Миришу риме драгих даљина и Басме виле Биљане.
Насловна фотографија: 卡晨/ Unsplash