просим те за мало испрошеног арсена маглом и вискозним сузама – ништавилу најближе уходе гризу времена кост на зачељу басена знаш да сам самоћа што се у наруквице ниже просим те као побуне душа мојих си дршка стенице сам и кавга што задати простор куне заволећеш моје падове – и звекет уме као задршка просим те за струк сабијеног целера – само тамнији језик ми напуњен и репетиран осмех ти виси испод ушију срамнији у ружним дашчарама ћу те волети обећањима етикетиран просим те а глава би да те напусти вриштећи свинг јој не дам као немир у скелету од коља само ме пусти следићу себе кроз тебе – заувек сам просим те и спотичем се о воље да будем где се воље растапају тетурам се са клеветалима нем људи ми се мешају са стварима у вапају просим те од продаваца бичеван прокуван као грам опљачкан да бих био побеђиван и опеван сеобе у раздрнданој кутији а ја сам просим те на робовласничким лађама у ципелама присећам се друмова којим нисам газио шпил осама неустрашиво гацам по пољу динамита – пре сам пазио просим те за камење од ког је дигнут олтара крак скромна си: тражиш све што имам ја не видим светло ни где није мрак просим мангове шуме у пламену – заувек сам
Александар Ђурић
Насловна фотографија: Christian Lue, Unsplash
Белешке о аутору
Александар Ђурић је рођен 1985. године у Пожаревцу. За збирку песама Између добио је престижну регионалну награду Златни храст. Његов роман Светиљке номинован је за НИН-ову награду 2025 и награду Београдски победник 2025. Никада неће научити да чита и пише прозу & поезију као Јаков Гробаров – ма колико се трудио.