Монодраму И дрво је рекло немој аутора и извођача Марка Радојевића, која је премијерно приказана 21. фебруара у Народном позоришту у Нишу, треба нужно посматрати у контексту њене двоструке природе: као позоришног чина и као интерпретације живота и поетике Бранка Миљковића. Ова монодрама, ослоњена на биографске и поетске чињенице, настоји да реконструише унутрашњи свет песника чији је живот обележен краткоћом, интензитетом и контроверзом.
У формалном смислу, представа припада минималистичкој поетици монодраме: један глумац, редукована сценографија и нагласак на говору као примарном изражајном средству. Такав приступ је у складу са природом теме, будући да је реч о унутрашњем монологу песника, о реконструкцији његовог духовног и интелектуалног простора. Радојевић као извођач показује завидну глумачку дисциплину и способност да кроз суптилне промене интонације, ритма и телесне експресије дочара различите фазе Миљковићевог живота. Посебно су успели моменти у којима се тематизује песников однос према књизи и читању – ти делови делују аутентично и уверљиво, јер успевају да повежу биографско са поетским, односно живот са стваралаштвом.
Један од значајних аспеката представе јесте инсистирање на интелектуалној страни Миљковићеве личности. Кроз алузије на његово интересовање за филозофију и поезију, представа успева да прикаже песника као мислиоца, а не само као романтизовану трагичну фигуру. Увођење мотива његове емотивне везе, укључујући и однос са женом Оскара Давича, доприноси сложенијој психолошкој карактеризацији, иако ти сегменти остају на нивоу наговештаја, без дубље драматуршке разраде.
Ипак, упркос бројним квалитетима, представа оставља простор за критичко преиспитивање, пре свега у домену интерпретације песникове смрти. Завршни чин у којем се сугерише да Бранко Миљковић извршава самоубиство, представља кључну тачку спора између сценског тумачења и алтернативних читања историјских чињеница. Наиме, у културној и књижевној јавности већ деценијама постоје сумње у званичну верзију његове смрти, уз бројне наративе који указују на могућност да је песник убијен. Управо због тога, избор аутора да се приклони једној, условно речено канонској верзији догађаја може се посматрати као редуктиван.
Овај проблем није само питање историјске тачности већ и питање интерпретативне одговорности. Позориште, иако уметнички медиј, има итекако моћ да обликује колективно памћење, посебно када се бави личностима које заузимају значајно место и у књижевности и у култури. У том смислу, инсистирање на самоубиству као завршници живота може се тумачити као поједностављење сложене и недовољно разјашњене биографске чињенице. Овакво решење затвара простор за дијалог и критичко промишљање, што је супротно духу саме Миљковићеве поезије, која је често отворена и вишезначна: Хоће ли слобода умети да пева као што су сужњи певали о њој?
Са друге стране, може се аргументовати да је Радојевићев избор драматуршки мотивисан. Самоубиство, као чин, има снажан симболички потенцијал и може се читати као метафора песникове унутрашње драме, његовог сукоба са светом и језиком. У том контексту, представа не мора нужно да претендујe ка историјској прецизности, већпоетској истини. Међутим, проблем настаје уколико се ова поетска истина представља као једина могућа, без назнака о постојању алтернативних тумачења.
Вредност монодраме лежи у способности да ангажује публику, да подстакне интересовање за лик и дело Бранка Миљковића и да понуди низ занимљивих детаља из његовог живота. Ипак, она не достиже у потпуности потенцијал теме коју обрађује. Недостаје јој дубља драматуршка разрада и већа интерпретативна храброст, посебно у сегментима који се тичу контроверзних аспеката песникове биографије.
Монодрама И дрво је рекло немој представља солидан, али не изузетан позоришни подухват. Она успешно осветљава одређене аспекте Миљковићевог живота и стваралаштва, али истовремено остаје у оквирима конвенционалног тумачења, избегавајући ризик дубље проблематизације. Као таква, представа може бити полазна тачка за даље промишљање, али не и његов коначни домет. За гледаоца који приступа теми са већ формираним ставом о песниковој судбини, ова интерпретација може деловати недовољно убедљиво. Управо у том раскораку између уметничке визије и критичког очекивања лежи њена највећа слабост, али и потенцијал за даље читање и истраживање о животу Бранка Миљковића.
Наталија Ристић
Фото: Без лимита