Мој тата је умро 2007. године, 25. јануара, а сахрањен је на Светога Саву. Боловао је годину дана, а када је умро, на његовом лицу је био спокој. Први пут у животу сам видела спокојно лице, што ми је у жалости било утешно. Осамдесет седам година пре тога, давне 1920. године, рођен је у селу Моклиште код Беле Паланке и био је друго од седморо деце. Учитељ је молио мог деду да га обавезно школује, јер је имао изузетно памћење – било му је довољно да једном прочита неки текст или песму и да их зна напамет. Често нам је рецитовао своју улогу из божићне представе, улогу Ирода, или неку одбројних народних епских песама. Посебно је волео песму Женидба Јанковић Стојана и увек је плакао док је рецитовао Стојанов разговор са мајком, кад се вратио са робовања које је трајало девет година. У време кад је као дете научио ту песму, није ни слутио да ће бити сличне судбине као Стојан, само што он, за разлику од Стојана, после свог робовања неће затећи своју мајку живу.
Кад је имао 12 година, отац га је одвео у Пожаревац да изучи занат. Кад год би га посетио, узимао би му плату коју је зарађивао као шегрт или касније као калфа – ваљало је отхранити чељад код куће. Занат је добро научио и требало је да добије мајсторско писмо, да би могао да отвори своју казанџијску радњу. Али, постојала је једна препрека: то није било могуће пре одслуженог војног рока. Био је млад и још није био добио позив за војску, па се зато сам пријавио и постао добровољац војске краљевине Југославије.
Нажалост, још док су га претпостављени звали „добровољац”, почео је рат. После бомбардовања Београда, на положају на коме се налазила његова јединица, Немци су из авиона митраљезом гађали по војсци. Многи су погинули, а он је вешто избегавао куршуме, кријући се испод неког моста, тако што је мењао страну зависно од стране са које је митраљез гађао. Његов командант је корио војнике, указујући им на сналажљивост „добровољца”.
Војска је ускоро била заробљена и били су одведени у Румунију и стационирани у једном импровизованом логору под ведрим небом. Били су ограђени бодљикавом жицом и ту су неколико недеља чекали депортовање за Немачку или Аустрију. Том логору су често прилазили Цигани који су долазили да свирају, а успут су покушавали да са војницима тргују, кад стражари не виде, да би добили понешто од војника у замену за комад хлеба или проје. Од тате су потражили војнички каиш и када је он пружио руку кроз жицу да каиш замени за комад проје, немачки стражар га је снажно шутнуо, а тата је схватио поруку: прави војник не продаје своју војну опрему за комад проје.
Депортација је ишла преко Београда сточним вагонима. На београдској железничкој станици успео је да дозове неку девојку која се нашла ту на перону и дајој пружи сав новац који је имао и да јој каже на коју адресу да пошаље писмо и јави његовима да је жив, али да га воде у заробљеништво. Није ми познато да ли је та девојка испунила његов аманет.
Тата каже да су дуго путовали стиснути у стојећем ставу, да су неки умрли већ на том путу. Пили су своју мокраћу и гладовали. Кад су стигли у неко место у Аустрији, неки војници су од велике глади нагрнули на коњску балегу да из ње ваде несварена зрна кукуруза, па су Немци имали муку да их растерају. Били су потом смештени по неким баракама у којима су случајно открили старе сандуке са војничким хлебом. Тата каже да се тај хлеб звао пексимет, војнички двопек, два пута печен хлеб који је био тврд као камен и да би се могао јести, морао је да се најпре накваси неком течношћу, барем водом.
Неко га је подучио да, када буде разврставање где треба да их шаљу на рад, каже да је сељак, а не мајстор. Ако каже да је мајстор, послаће га у град у неку фабрику, а градовима је у рату увек претило бомбардовање. Знали су да их неће убијати, јер су били ратни војни заробљеници – бар тако закључујем према чињеници да су знали да имају две могућности за рад – град и село. Неки су ипак изгубили живот. До тате је у строју стајао човек који је, кад су га питали које је националности, рекао кратко: Јуде! Одмах су му руком показали да изађе из врсте и одвели су га.
Питање националности са татом је било мало комично. Кад су сазнали да је Србин, питали су га за име, а он је само поновио: „Србин!”. Накнадно реконструисани дијалог је био отприлике овакав: „Знамо да си Србин, кажи нам име! Име!”. „Србин!”, понављао је мој тата. Његово име је било Србислав Костић, али је од страха желео да га сакрије, барем своје име, ако није могао себе, па је рекао да се зове Србољуб. Та лаж му се касније осветила кад је законски могао да добије неку ратну одштету, али није је добио, јер Србољуб није постојао.
Кренуло је разврставање и он је, пошто је слагао да је сељак, био распоређен да буде слуга у неком домаћинству. Дању је радио, а ноћу су спавали у неким војничким баракама. Иначе, Аустрија је била део Трећег рајха, као покрајина Остмарк. Северна Аустрија, посебно у области око Дунава, била је премрежена војним логорима. Услови су били тешки, али су војници, према Женевској конвенцији, имали нешто бољи третман од цивилних заробљеника. Аустријска привреда је потпуно зависила од принудног рада логораша.
У домаћинству у коме је служио били су родитељи са ћерком, док им је син био на фронту. Почетак је био траљав. Будући да је село напустио са 12 година, ништа није знао око сеоских послова, поготово око коња, јер његово родно село није ни видело коње. Газда је хтео да га врати и да тражи другог војника. Међутим, његова ћерка је рекла да ће научити ако не зна.
На селу се вредно радило, али и добро јело. Мој тата је имао три оброка и две ужине. Имали су поверење у њега и самог су га слали у суседно село да носи млеко на откуп. Али, ропство је ропство. Увек се мислило на крај рата и повратак кући. Кад је и тај дан дошао, у то село су ушли Руси. Он је изашао на капију да гледа пролазак руских возила са војницима. Неко од њих је помислио да је тај момак на капији Немац, па је испалио један рафал према њему. Срећом, није био погођен. Руси који су преузели логоре, нису одмах дозвољавали повратак кући. Ко зна каква је ситуација била на терену, вероватно још није било довољно безбедно.
Али, мој тата више није могао да чека. Узео је кола и волове од газде, вероватно до прве железничке станице. Са њим је ка својој кући кренула и једна Рускиња. Међутим, нeгде на том путовању тату су ухватила двојица немачких војника, у близини неке шуме. Ударац кундаком у леђа био је довољан да га убеди да буде послушан и да испред њих уђе у шуму. Знао је шта га чека и да тај тренутак није далеко. Али, један од војника ј ерекао оном другом да га ту сачека, а да ће он сам обавити посао. И тако су кренули даље – тата испред, а војник иза њега. У једном тренутку тата је чуо глас: „Сад се окрени!”. Имао је добре рефлексе и још боље ударце, јер је тренирао бокс. Муњевито се окренуо и још у окрету песницом ударио војника по лицу. Војник је пао, тата га је цокулом нагазио по глави и почео је да бежи.
Дуго је бежао, бежао је и кад је пала ноћ. Кад је проценио да је већ далеко од оних војника и да га свакако не могу наћи, примирио се уз неко дрво да дочека зору. Кад је свануло, видео је да је стао само неколико метара од дубоке провалије. Да је наставио да бежи, сигурно би погинуо при паду. Али Онај који му је рекао да се окрене, зауставио га је својом руком да не трчи даље.
Пут је наставио опет неким возом и коначно стигао у своје село. Сви су били на окупу, али није било његове мајке. Она је умрла од бриге за својом децом. Браћа су се већ поженила, био је ред да и он себи нађе девојку, а и да се после сина и ћерке роди још једна, она која ће написати ове редове.
Невенка Баланесковић
Фото: Приватна архива